Rane pesme (početak sedamdesetih)
Slušajući kako dišem
čujem zvuke moga srca
Slušajući kako kucam
Čujem sebe kako grcam.
Sada znam da sam i ko pre
Sada znam da sam kao svi
Sada znam da će doći kraj
Da sam bio samo jedan mrav
Jedan mrav.
Jednog dana bio sam na prozoru
i gledao ljude kako promiču
Prazna lica prazni pogledi
Grube duše i bolovi što niču
Drugog dana bio sam na strelištu
i gledao mržnju kojom prete
Ljudi kao zveri što nišane u meso
A sastvim slučaju gađaju pucaju u mete
Refren
Kome dati ruku?
Kome dati san?
Kome dati ljubav?
Čemu biti mlad?
Trećeg dana videla me klanica
Što ljudska tela prevrće i mrvi
Na točkovima blistali su tragovi
Tek puštene vrele ljudske krvi
A onda, udaljeni glasovi
Što govore jasno da smo prvi
Što proriču i tuđe reči sriču
Da li smo ljudi ili samo crvi?
(Refren)
O, sumorna pesmo iza stena,
pesmo reči, pesmo tmine,
ne zamireš dugo moja tugo;
ne smatraj se višom od vrline.
Kada te sretnem jednog dana
u odori dugoj, preširokoj
Bićeš ipak samo mala
svetlost u pećini dubokoj
I tada će sve da nestane;
tvoja tmina, tvoja tuga,
ostaće samo nešto od tebe:
tvoja odora duga.
Ako kreneš da tražiš, a ne znaš ni koren, ni fabrički broj
To su stvari u nama, to je naš pogrešno srezani kroj
Toplane u magli, težak vazduh i dim oko nas
To je mesto gde živim, gde trošim godine, mladost i rad
Idilične slike sa sela ne poznajem kao svoj rod
U moje je pesme davno ušao pesak i smog
Ne mogu da shvatim ljude što vređaju ovaj grad
To je mesto gde živim, gde trošim godine, mladost i rad
Nešto staro osećam da gubim
neke davne osmehe bez smisla
Moć da večno tragam za novim
i da nosim žaoku pod miškom
Moj je život skrenuo u vode
mirnih reka i kratke trave
Uvek znam šta me napred čeka
i zato više nisam budan kao pre
Ako tražiš u meni onaj odsjaj
vatre što je prestala da gori
Nećeš naći niti iskru
što se protiv snova bori
Ako tražiš u meni ono vreme koje prođe,
ali me ne taknu
Nećeš naći niti časak
da ti malo olakša breme
Deo mene je zakopan pod zemljom
koju sada osećam pod nogom
Ostao sam usred ovog grada
kao mrtvo drvo kraj puta.
Nešto staro osećam da gubim…
Hteo bih da vratim dane kad sam bio čovek sasvim svoj
Hteo bih da vratim sate dugih misli kojim ne znam broj
Sve se tako brzo kreće, čovek stari dok je mlad
I ti retki časi sreće
Život teče dok se spava, vreme beži dok ga gledaš
Neko stigne da ga kroti, ja mu samo gledam leđa
Želeo sam nekad stvari koje sada ni ne gledam,
Živeo za taj trenutak, kada prođe ni sam ne znam.
Šarlo Akrobata
Razni izvođači – „Paket aranžman”
(Jugoton, 1981.)
ne zna šta da radi
kada položi maturski ispit
ljudi su vrlo zlobni dok gledaju njene grudi
ljudi su zlobni dok gledaju njen ten
ona se budi
celoga života
nečim joj pune glavu
lutkice, krpice, suknjice su stvari za devojčice
igrati lastiš ona nikad nije znala
skuvati ručak nikad nije bila njena stvar
ona se budi
ona nema nikoga da joj kaže ti si moja ti si moja ti si moja
ljudi se čude
zar ona može da misli
ljudi se čude
zar ona srne da zna
ljudi su vrlo zlobni
dok gledaju njene grudi
ljudi su zlobni
dok gledaju njen ten
ona se budi
ona nema nikoga da joj kaže ti si moja ti si moja ti si moja…
bolesnici trče preko parka, pa do trga
nose papuče pod miškom, nose zubala u ruci
krenite za njima sve do kioska u senci
kupite im bolje, kupite im sve što žele
napola su budni, ali napola su ludi
lavež stakla smiruje im natečene živce
rika gvožđa zatiče ih apsolutne krivce
zavijenih ruku, nogu, očiju i rana
oko moje glave
bude me i traže nešto što sam od njih skrio
pršljenove, kosti, ceo skelet mrtvog trupla
dižem se i vičem braćo, gips je u fioci!
skočiše, okomiše se – on se nama ruga!
pozdravljaju krikom svaki novi deo tela
što ga trgaju sa mene, napregnuvši čela
ponekad je teško posle godina i mraka
setiti se zašto neko opet vitla nožem
oko moje glave
* Pesma je nastala u vreme postojanja benda „Limunovo drvo“, ali je poznatija u verziji Šarla Akrobate.
Preslušajte remasterizovani album
Šarlo Akrobata
„Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”
(Jugoton, 1981.)
plakanje, deranje i kobacanje dečije posve je zdravo
ne zaboravimo na ubilački upliv sobnog vazduha na decu
ko zabranjuje deci da se igraju, skaču pevaju i deru, taj je
ljubiti decu nezdravo je
spavati sa decom pod jednim pokrivačem nezdravo je
držati decu u naručju nezdravo je
decu treba naviknuti da spavaju otkrivena lica i svuda
odevati decu u tesnu odeću i obuću, jako je škodljivo
deci treba dopustiti da jedu koliko god hoće, svakojaka voća
majka svaka, treba da nauči decu svakome korisnome radu domaćem
radi zdravlja i razumnosti, deci imaju pravo podviknuti
obazrivim pomeranjem tanjira lako ćete naći tačku u kojoj će
tri akrobata biti u ravnoteži.
i nije tako teško, zar ne?
* Tekst je nastao korišćenjem segmenata iz knjige „Narodni učitelj“ Vase Pelagića, izuzev poslednjeg stiha.
znam šta ću sa sobom rano izjutra kraj mene neko teško diše
oprezno bežim, gledam da me ne spaze
iz kioska za viršle, iz zadnje staze i bogaze
iz prolaza pod zemljom, iz svakih kola koja prođu
došli su po mene jer su morali da dođu
prete mi noću, u moju sobu tiho uđu nađu me budnog gde slušam otkucaje sata priđu mi tiho
dok imam kamen umesto srca lagano sklope prst: oko moga vrata.
naspi u kanticu malo mlake vode
dodaj mi i taj deterdžent
da operemo našeg stojadina
pazi kako brišeš tu šofer šajbnu
i nemoj da oštetiš niklovanu ručku
dodaj mi i tu meku krpu
da mu pročačkam auspuh
daj mi krpu
da operem našeg stojadina
da operem točkove
da operem kola
da operem ručke
da operem njegov
daj mi krpu
moja je namera da živim uvek mirno
da sklapam dan po dan u šaren album
da mislim uvek skladno i po redu
mladost je donela sa sobom mnoge strasti
al’ neću ni za jednu da se vežem
jer želim hleb da imam tu u šaci
i samo ponekad
i samo ja ponekad
društvo sam uvek umeo da biram mirno
i pazio sam svaku reč što kažem
i gledao da nikoga ne slažem
snažno ja nikad nisam osetio poriv
da živim nekim drukčijim životom
da se bavim muzikom il’ sportom
i samo ponekad
i samo ja ponekad
ja sam čovek od betona
ja sam lutka, ja sam ispred ekrana
ja sam ekran, ja sam pisaća mašina
ja posedujem, ja sam sedište iz autobusa
moje stvari su igračke
te stvari – to sam ja
moja puževa kućica
unutra mali san
stvarno nemam potrebu za drveljanjem ja
ja sam čovek za sebe
sve što sam dosad uradio
sve je pametno al’ zaludno
nikad neću uzor dostići
e, o-o, o-o, o-o…
ja sam onaj koji ponavlja
ono što je davno smišljeno
nikad neću biti prvi i jedini
e, o-o, o-o, o-o…
svet je pun
onih koji znaju šta treba da rade
radim i spavam, uvrnute noge, glava
jedem i probam i tražim pravi put
snažno, kratko su moje prve reči
sve je više stvari koje prolaze kraj mene brzo
ja ne mogu da ih shvatam
brzo i kratko, kratko ali snažno
brzo i snažno ali nikad strašno
radim i vrebam i tražim pravi put
sve je više stvari koje prolaze kraj mene brzo
ja ne mogu da ih shvatam, i sada…
sve je više stvari koje dolaze
dete hoće da ga nosim
dete hoće malo vode
dete hoće sladoled
dete voli da se igra
kolevke i suncobrani
pesmice pred spavanje
ljuljaške i klackalice
dete voli da se igra
pazite na decu
deca paze na vas
dete sanja ružne snove
dete ništa ne razume
dete voli svoju majku
dete voli da se igra
dete muči crnu mačku
dete kida lutki glavu
dete voli da se igra
dete ništa ne razume
pazite na decu
deca paze na vas
Preslušajte remasterizovani album
Katarina II:
„Katarina II”
(ZKP RTVLJ, 1984.)
ona hoda sama kroz grad
misli sve, sve što misli da zna
to je samo down
to je ono što se zove aut
kakav radostan dan
crnci pevaju aleluja
kakav radostan dan
ptice pevaju aleluja
ti imaš svoj strah
ti imaš svoj strah od sebe
ti imaš svoj struk
poigne d’amour
ti si volela moj weltschmerz
kakav radostan dan
ti imaš svoj strah od sebe
kakav radostan dan
poigne d’amour
ti imaš svoj strah od sebe
mit i legenda
magla češlja pramen na ulici hladan dah sa zapada gar se crni svuda po snegu plava bluza i
kifla pred čas
rođen sam u getu tako nešto zadaje strah rođen sam u getu tačno u čas da vidim…
treba da se radi fabrikama
treba da se hoda ulicama
treba da se trči parkovima
treba da se spava krevetima
treba da se čisti
tekst: Milan i Gagi
dobre uslove za život
toplu sobu, supu i toplu odeću za zimu
ja imam
sve pogodnosti za procvat
u renesansu mog duha su bačena prevelika sredstva
ja znam
ima malo ljudi koje ja znam
ja imam
vrlo zdrave prednje zube
svaki dan sam pozvan da snimam za poneku reklamu
ja znam
sve što boli druge ljude
ja razumem svaki treptaj bratskog napaćenog bića
ja znam
ima malo ljudi koje ja znam
da idem na
ja pitam za
da se vidim sa
pa čekam da u
i mislim da je
kažu da
ne prepoznaju me.
tekst: milan mladenović, margita stefanović, bojan pečar
jesen, u krznu dolazi mi jesen
mislim na voće i mislim na nju
mislim na žuto, na hranu i buđ
vidi, da nije možda stigla jesen
traži i naći ćeš u sebi truo hrast
gore u nama je bujica reči
dole, u nama je jesenji strah
jesen i strah
Preslušajte remasterizovani album
Ekatarina Velika
„Ekatarina Velika“
(ZKP RTVLJ, 1985.)
u tvoje oči boje meda
ja sam dečak iz vode
imam trag pod levom miškom
na tvoje usne boje mesa
spustiću kap svoje vode
pustiću glas iz grla
aj, aj, aj… aj
tvoje usne na meni
tvoje ruke na meni
i guram nož među zube
i menjam oblik kao vidra
nosim sablju oko bedra
skupljam znoj sa čela
na tvoje usne boje mesa
spustiću kap svoje vode
aj, aj, aj… aj
ovaj dan i prošli dan
postajem ravnodušan
posmatram se iznutra
potreban je podsticaj
prazan sam i umoran
želim da sam tamo gde
je lako reći dobro je
tatoo
ruža na grudima
tatoo
na maljavim
laž i mimikrija
tatoo
jako dobar tatoo
dobro sam se sakrio
ne možeš me pronaći
ne možeš me dotaći
ne možeš me doseći
hoću da zaboravim
ovaj dan i prošli dan
postajem ravnodušan
posmatram se iznutra
tatoo
ruža na grudima
tatoo
na maljavim
laž i mimikrija
tatoo
jako dobar tatoo
sa dahom u ušima i srcem u petama hodaj
kao žena na štiklama take a walk on a wild side i strojevim korakom na granici ukusa hodaj…
hodaj
sa parom tek stečenih glatkih nogu do pojasa sa ritmom uzdaha u pulsu prolaznika hodaj…
hodaj
biranim ulicama u grbavim oblacima još krupnijim koracima na zvonkim jezicima hodaj.. .
hodaj.
voli svaki prst ponaosob
opipaj nabor na svilenoj suknji
i zaparaj noktom do bola
seti se dana kad su ulične tuče
bile ispit za dečaštvo
napiši mi reči koje jačaju ruke
crtaj: konan, zmaj, jna
kako te zamišljam
beli hodnik i beli sto
pleteš ruke od morskih trava
modro i zeleno
modro i zeleno
teško primam promenu lica
u hodniku vremena
u naručju vremena
u naručju vremena
kako da ostanem isti?
kako da sačuvam sebe od promene?
samo putem promene
mirno spavaš
i pramen na licu
ti izmami osmeh
opet i opet želim da vidim
unatrag, unatrag, unutrag
vrati unatrag
modro i zeleno
modro i zeleno
u naručju vremena
bolje da pričam o sebi
bolje da idem u nove promene
i samo putem promene
kako te zamišljam
kako te zamišljam
hodaj, hodaj, hodaj, hodaj, hodaj, hodaj
unutrag, unatrag, unatrag
vrati unatrag
modro i zeleno
to sam ja
u rupi bez dna
mokar sam od tebe
mokar od praštanja
ona zna ona zna ona zna ona uvek zna
oblik mojih ruku oblik mojih pitanja
svaki put kad krenem u neki novi opasan grad nailazim na sebe to sam ja to sam ja
svaki put kad krenem i iznova osetim glad nailazim na sebe
to sam ja
to sam ja
tekst: ekatarina velika
i čita novine
i prati naslove
i stalne rubrike
ja mislim nogama
ja mislim rukama
i tražim ušima
i čekam grudima
grebem leđima naslon stolice
vlažnim prstima
olovne stranice
olovne godine
moje vreme do sada
moje vreme od sada
uvek isto vreme
uvek isto moje
bacam pogled na sat
koža, čelik i hrom
kakva postoji veza
koža, čelik i hrom
pitaš koliko dugo
hiljadu godina
otvori vrata
otkopčaj me
tekst: Milan i Magi
redenik bleska u moru peska
i kamen kvrca pod kopitom
grlo je suvo i sunce svrdla
ti visiš u mraku i vetar ti mrsi
krvlju ulepljenu kosu
prometej čuči na ramenu
i kljuje plave beonjače
sediš u sobi
i slušaš zvuk iz kupatila
gde tvoj otac pere kvrgave, ogromne ruke
i frkće na vodu što mu pljuska u lice
gledaš u oči žene koja vrišti pod tobom
u šumi, u oblaku pare
što šišti iz vašeg daha
stenješ od uboda stotine malih igala
koje štipaju napuklu kičmu
pod teretom vreće
s mirisom kafe i soli
trgaš zubima vruće meso
vrištiš u pijanom strahu od smrti
od noža, od svetla, od mraka
od sreće, bola, od sebe, kraj sebe
I’ve always loved you
Preslušajte remasterizovani album
Ekatarina Velika
„S vetrom uz lice“
(ZKP RTVLJ, 1986.)
otvoren za poglede
otvoren za trčanje
i treba mi soba
da primi pet hiljada ljudi
sa dignutim čašama
i lomi se kristal
svetlucaju staklene iskre
pod našim nogama
kao potpuni stranci
sa staklom u srcima
sa staklom u očima
na licima.
budi sam na ulici
budi sam!
gledaš obećani grad
svetla se pale
i tinja želja u tebi
još uvek ti đavoli vire iz rukava
i svaki nokat krije otrov ljubavi
ti si sav moj bol
ispituješ zaborav
obaraš alibi
i biraš ulogu kao haljinu za veče
u prolazu me dotakne miris noći
i kaže
probudi se, pokreni se
probudi se, pokreni se
ti si sav moj bol
i kao da je bilo tu
pod velikim svetlim suncem
pod velikim svetlim svodom
ručali smo meso
glodali smo kosti dobrih životinja
mi imamo snage
mi imamo snage za još dan
mi menjamo dan za noć
mi menjamo noć za dan
prolaze brodovi
trube u čast zvone na uzbunu
deca uče da plaču
deca uče da poznaju svoj glas
u toplim jaslama
u hladu bora pod zidom čempresa
mi menjamo našu noć
za neki tuđi dan
za neki tuđi dan
mi menjamo dan za noć
mi menjamo noć za dan
riba u vodi
podrum u kući
umor je na rubu usne
reč upućena nekom ko odlazi
vodi me vodi me vodi me na vodu
zar ne vidiš
da mi se oči sklapaju?
odmori me zatvori me zamotaj me umotaj me poklopi me odloži me udahni me izdahni me
popusti me otpusti me ponesi me odnesi me položi me ostavi me ostavi me ostavi me
zar ne vidiš
da mi se oči sklapaju?
novac u rukama
voli me ne voli me kupi me prodaj me voli me ne voli me
novac u rukama
velika čista poslovna zgrada prljavo đubre na izlazu grada
novac u rukama
voli me ne voli me kupi me prodaj me
novac u rukama…
kristalna sećanja
sarajevo
od blata i snega
otari mi inje sa očiju i čela
izađi iz mene
pusti oči da vide
još ovaj put
pusti uši da čuju
još ovaj put
sarajevo
kao pušten sa lanca
kao lakši od vode
pružam ruke
dodirujem stvari
to je poseban obred
i postajem siguran da
to je stvaran svet oko mene
potpuno svestan da prolazi vreme
kao padanje peska
kao mreškanje vode
zatvaram oči i gledam unutra
moje sumnje su glupe
i postajem siguran da
to je stvaran svet u meni
samo čekam da prođe
gurni me blago da se vratim u stanje
koje podstiče krv da se popne u obraz
i sjuri u glavu kao metak u čelo
jer ishod je isti i postajem siguran da
to je stvaran svet oko mene
samo čekam da prođe
tragovi zuba na prstima
lampa svetli žute parole
reči dosade i reči porozne
hrana je dobro u meni i tebi
mleko u čaši i kolač na usni
probudi me
probudi me
u praznoj sobi nečije stvari
prljava ljubav u mrljama
popodne zrači topao miris
miris dosade i reči dosade
hrana je dobro u meni i tebi
mleko u čaši i kolač na usni
probudi me
poljubi me
po beskrajnoj traci sivog metalnog tla?
licem ka vetru
s vetrom uz lice
da li još uvek negde postoji znak
kameni vrh sa koga dopire glas?
kamen po kamen
korak po korak
kažu da ipak negde postoji grad
pod zastavom kiše iznad krovova
otvoren grad
u koritu reke čitam otiske ruku
ližem rosu sa dlana
vreme prelaska vode
ključ rastanka
vetar diše gde hoće i glas njegov čujem
odakle je ne znam
ni gde mu je kraj
tvoj dah kuda ide, da l’ meni se javlja,
ko zna…
Tekst: Milan Mladenović, Margita Stefanović, Bojan Pečar
Preslušajte remasterizovani album
Rex Ilusivii
„Disillusioned“
(„M“ Produkcija RTV NS, 1987.)
u zoru konji na obali reke u jesen blato na čizmama
telo su malje telo su desni telo je nabor na postelji
kaži mi ime pokušaj ime da daš
lice bez senki oči bez suza tvrd je korak i tvrd sam ja
kamen kraj puta kamen u ruci kamen u glavi po ceo dan.
Ekatarina Velika
„Ljubav”
(PGP RTB, 1987.)
ovo je zemlja za sve naše ljude
ovo je kuća za nas
ovo je kuća za svu našu decu
pogledaj me
o pogledaj me
očima deteta
u zemlji vidim spas
iz sna me budi glas koji prepoznajem
dok grane miluju naša tela
dok senke prave pokrov za nas
pogledaj me
o pogledaj me
očima deteta
čujem vrati se
čujem ostani
čujem vrati se
dozvoli mi
čujem vrati se
čujem ostani
čujem vrati se
oprosti mi
u svakom porazu
ja sam video deo slobode
i kad je gotovo
za mene, znaj, tek tad je počelo
pogledaj me
o pogledaj me
očima deteta
čujem vrati se
čujem ostani
čujem vrati se
oprosti mi
ne idi, ne idi, ne!
Tekst: Milan i Magi
i plaze nam po licima
sjaj u očima je dubok i nestvaran
putujemo rečima i razmišljamo koracima ti i ja, ti i ja
u sumrak tvoje hladne ruke
miluju me po grudima
zaboravljam
zaboravljam
da samo ti znaš
koliko mnogo ih ima
pored mene, budi pored mene…
u sumrak znam da znaš da znam
sve o nevažnim stvarima
iza brda je polje
iza polja je šuma
iza šume je kuća
iza kuće je put
koji vodi
koji vodi
do tebe
pored mene
budi pored mene…
s tvojim imenom na usnama
ti si oduvek spavala
s mojim imenom na usnama
i gde god da krenem
tvoja je ruka u mojoj ruci
i kada želim nešto da kažem
ja kažem mi
ljubav
ah, ljubav
i svi moji drugovi
su odavno i tvoji drugovi
dvojinu su stari sloveni
imali u rečniku
i kada želim da kažem ja
ja kažem mi
i kada mislim o sebi
u stvari mislim o nama
ljubav, ljubav
ah, ljubav
kako vreme nam prolazi
da, vreme nam prolazi brzo
i dani i noći su
slonovi na indijskom crtežu
i boli i boli
i boli i boli, boli nas ljubav
i boli i boli nas ljubav
boli nas ljubav
ljubav, ljubav
ah, ljubav
polako dosada mrsi nam kosu
i prlja nam ruke
polako dosada pravi nam bore
od lažnoga smeha
i naše reči od milja su navika
i naša imena od milja su navika
boli nas ljubav
ljubav, ah ljubav
obale su prazne kao pustinja
samo ljudi što pogledom prate šta nosi matica
oči su nam prazne kao pustinja
samo ugriz na usni što kaže tu je nekad bio okean
daleki gradovi na vodi
kao brodovi na vodi
ti znaš ti znaš voda nosi sve
pusti neka voda nosi u zaborav
koji vodi do onog pravog jedinog istinskog
u meni zveckaju srebrne pare
jer danas je nalik na praznik
na proleće na svečanost
zar je to samo laž? zar je to prevara?
mislim na prvi i poslednji dan
mislim na prvi i poslednji odgovor
koji ću dobiti ako se potrudim
ako se mnogo i crveno potrudim
na ovaj dan
dok ležimo na leđima
i gledamo bele oblake na nebu
u proleće, na đurđevdan
zar je to samo laž? zar je to prevara?
mislim na prvi i poslednji dan
ovo je prvi i poslednji dan.
Tekst: Milan i Magi
kuda vode ovi tragovi
tamo svetla gore u noći
i ta su svetla naši gradovi
svako svetlo je jedan stan
u stanu krevet, sto, stolice
plavo svetlo preko plavih lica
i plavi svet iz plave kutije
ljudi iz gradova
da li možeš prepoznati lica
lica ljudi iz gradova?
da li možeš prepoznati govor
govor ljudi iz gradova?
mi smo snažni
mi smo jaki
ljudi iz gradova
prvi dan smo sedeli
i prvi dan je prošao kraj nas
drugi dan smo sedeli i čekali
i drugi dan je prošao kraj nas
treći dan već smo pružali ruke
i treći dan je prošao kraj nas
peti dan smo sedeli i čekali
i plakali i sedeli
i čekali i plakali
ljudi iz gradova
zategni lukove
pronađi me pronađi me u sobi gde umire dan
u mojim hladnim kišnim sobama
na zidu crtež crnog crnila
pogledaj zid
pogledaj zid
iz crnog mrtvog praznog mrtvila
pronađi me pronađi me u sobi gde umire dan
mi smo slobodni
mi smo slobodni
ja sam rođen sasvim sam
rođen sasvim sam
pomiri pse i mačke recima nahrani gladne svojim očima dodirni dlanom nedodirljive i spasi
nas neuhvatljive
pronađi me pronađi me u sobi gde umire dan
zajaši vetar prema brdima u brdu kamen so u nedrima
pogledaj zid pogledaj zid na zidu senke naših godina
pronađi me pronađi me u sobi gde umire dan.
prošli smo prve dane gledanja
ja nisam tu
ja nisam tu
ja nisam tamo ni tu
dok pijem sok iz tvojih očiju
dok ližem so sa tvojih prstiju
ja nisam tu
ja nisam tamo ni tu
tonemo
tonemo…
prošli smo prve dane laganja prošli smo prve dane kajanja ja nisam tu ja nisam tamo ni tu
ne, dani nisu dugo čekali dani su bežali i puzali i lebdeli ja nisam tu ja nisam tamo ni tu
tonemo
tonemo…
Preslušajte remasterizovani album
Ekatarina Velika
„Samo par godina za nas“
(PGP RTB, 1989.)
celu noć strpali u nedra
popili smo sve do kapi
suve usne duvaju u jedra
putujemo iznad grada
grad se smeje
gleda na nas
bežimo u novo jutro
iznad grada
ispod nas
spojili smo dlan i dlan
zamenili noć za dan
ne gubimo dah
ne gubimo dah
mala deca ne poznaju strah
putujemo iznad grada
grad se smeje
gleda na nas
bežimo u novo jutro
iznad grada ispod nas
ovaj krug sam stvorio
ovaj krug sam razbio
u vetar rasuo
vetar misli
vetar zna
sve što znamo ti i ja
on me voli
on me nosi
on me razbija
kao da sam umoran
i kao da sam star
kao da je dosadno
i suviše da znam
ovaj krug sam skupio
i opet sklopio
on me voli
on me nosi
on mi oprašta
i kao ne
i kao da
kao zabrana
i kao dozvola
kao ne ne ne
kao da da da
kao zabava
i kao dosada
što bi moglo da boli
njene ruke su bele kao led
njene misli su čiste
ona misli da voli
ona veruje – veruje?
neće doći na jesen
kada opada lišće
neće doći u zimu kad je sneg
nije imala razlog
nije imala kada
da ostane
kraj mene
da li da verujem u to?
nisam rekao ništa
što bi moglo da znači
nisam našao
onu pravu reč
koja može da veže
koja može da boli
kojoj verujem – verujem?
mislim da znam njen mirisni dlan
tražim, molim, napadam
gledam kroz zid domove ljudi,
živim u gradu
ulice zovu, ulice gore
plamenom s druge strane
koliko dugo ne vidim izlaz, ne vidim kraj
koliko dugo, ne znam ni sam
nisam mislio na to
nisam mislio na to
gledam iz mraka crnog kašmira,
oduzet sam
njen napukli lak na hladnim noktima
odlazim sam, ostaju za mnom kosa i glas
štit koji nosim, svetlo neona
reči i slike u noći
koliko dugo ne vidim izlaz, ne vidim kraj
koliko dugo, koliko dugo
nisam mislio na to
nisam mislio na to
i samo idem dalje
niz ulice
nemam vremena
da bih mislio na to
nisam mislio na to
sedimo na klupi
gledamo zvezde
i slušamo vesti
što su upravo stigle
kažu da imamo
još samo par godina za nas
imali smo igračke
i živeli smo sve
sve one igre na sreću
one igre za ljude
što je smislio neko
pre samo par godina za nas
da li znaš kako želim da te nađem
da li znam šta treba da znam
voli me kako nikad nisi volela
živimo u pričama
branimo se
hodamo i slavimo
neke bezvezne stvari
neke bezvezne priče
što je smislio neko
u samo par godina za nas
nisu dovoljne reči
samo obične reči
da me vrate u život
nije dovoljan dodir
ni da znam da te imam
još samo par godina za nas
da li znaš
kako želim da te nađem?
da li znam
šta treba da znam?
voli me kako nikad nisi volela
voli me onako kako nikada nisi volela.
raste kao nada
kao more, kao govor, kao pokret
kao zora, kao dete, kao krv
kao želja među nama
raste kao bol
i grize sve pred našim očima
voli me onako kako nikad nisi volela
Tekst: Milan i Magi
odlaze
odlaze
odlaze i odlaze
ovde je dosadno
svi su pobegli
na neko zabavnije mesto
daleko je
daleko je amerika
i ako sam negde stigao
bilo je iznutra
u sebe u sebe u sebe
i nikako spolja
i gore i dole
i levo i desno
u meni
u sebe u sebe u sebe i nikako spolja
tamo je cilj tamo je put tamo je znak tamo je amerika
vrlo sam umoran
ne znam kako
zašto
od čega
ovde je dosadno
svi su pobegli
na neko zabavnije mesto
daleko je
daleko je amerika.
surovo sunce iznad nas
živimo u tuđoj kući
ona i on i on i ja
budim se u zoru
tu je početak
tu je i kraj
mi smo na granici
i nema povratka
mi smo na granici
i snaga otiče
ljudi me vole
kada ih sanjam
ljudi se smeju
običan dan
hodamo po toploj zemlji
ona i on i on i ja
budim se i ne znam
gde je početak
i gde je kraj
mi smo na granici
i nema povratka
mi smo na granici
i snaga otiče
kap po kap
u nepovrat
ona mi je rekla
ja te vidim
ali za nju više ne postojim
ona mi je rekla
zašto ćutiš?
želela bi nešto da joj kažem
ona mi je rekla
mičeš usne
ali ipak ne čujem ni glasa
ona mi je rekla
tebe nema
nikad nisi bio stvaran
ona mi je rekla
vrlo čudno
u tom pesku ne ostavljaš ni traga
ona mi je rekla
da li sanjam?
njene ruke prolaze kroz mene
ona mi je rekla
tebe nema
nikad nisi bio stvaran
nikad nisi bio nisi bio stvaran
nikad nisi bio nisi bio stvaran
Preslušajte remasterizovani album
Ekatarina Velika
„Dum Dum“
(PGP RTB, 1991.)
ali sigurno da mi se sviđa
zato želim da sačekam malo
u odluci ovoj
ne bih hteo da stradam
neću da kopam po đubrištu sreće
ne bih da zaprljam ruke
moć počiva negde
iza debelih vrata
ja bih hteo da vladam
zaboraviću potrebe
i unutrašnje glasove
samo jedan je put
koji vodi do trona
mi čekamo tvoj znak
mi čekamo tvoj znak
samo jedan je put
koji dotiče nebo
ja bih hteo da vladam!
mogu poznati bolji trenutak
mogu birati pogodno vreme
mogu čekati momenat sreće
taga-daum!
ne želim da stradam
ja ću mrzeti ledeno hladno
srcem sa sedam kora
ja ću pucati pravo u leđa
baaam!
ja sam rođen da vladam
ili samo mislim da sam siguran
staklenim nogama
ovo je hod po tankoj žici
maskiran sam
ili samo mislim da sam maskiran
pod ovim bojama
govorim samo red što me kriju
sastavi ću krajeve iscepane poruke tragove pod prozorom i obale pod jastukom
kao u snu
oprezan sam
tvoje oči gledaju u moj dlan
ti ne znaš ko sam ja
ja ne znam ko bih mogao biti
pokušaj saznati
ni iz čega sklopiti
podigni zavesu
pokaži sve što misliš da krijem
sastaviću krajeve iscepane poruke tragove pod prozorom i obale pod jastukom
kao u snu.
zaprljale reci što znače nevolje
iskrenost nije pomogla iskrenost je zabolela bolje da nisam čuo izgovor za sve
reči su me očarale reči su me oslepele ne mogu da vidim ne ne ne
odgovor je zakasnio odgovor nije stigao odgovor neće biti potreban
reči su se izlizale reči mi nisu pomogle ne želim da mislim ne ne ne
reči su me očarale reči su me oslepele ne mogu da vidim ne ne ne
bolje da nisam saznao bolje da nisam shvatio.
listaš snove kao stranice knjige
tvoja je glava
teška kao nakovanj i puna briga
neću te moliti
ustaj budi se
ustaj budi se
neću te čekati
neću tvoje teške ruke
oko moga vrata
noćas je mesec
opet crven, mlad i ljut
mi smo na putu
mi pravimo put
nemamo vremena
nemamo razloga
da stanemo ovde
da sačekamo dan
pseće oči u tami
ove šare
ove šape su ruke
prekidaj lanac
zaurlaj na oblak koji sakriva mesec
neću te buditi
oslobodi se
oslobodi se
neću te čekati
neću tvoje teške šape oko moga vrata
da sam obrijan i da sam lep
toplo je na jastuku
u polusnu
miriše na doručak
prijatan glas
iz druge sobe se javlja
kaže da je počelo
kaže da je počelo
idemo!
nismo znali da je kocka bačena
nismo znali da je srušen most
reka blista ispod čizama
čista voda malo krvava
idemo!
nismo znali da su sela spaljena
nismo znali da je vatra greh
naše ruke nisu vezane
naše ruke nisu bludnice
idemo!
ona sanja da sam oprao ruke
da sam obrijan i da sam lep
toplo je na jastuku
u polusnu
miriše na doručak
prijatan glas
iz druge sobe se javlja
kaže da je počelo
kaže da je počelo
počelo je!
koja kupa se u svetlu
na podlozi tamnoj
blistaju naše oči
ovo je noć
koja miriše na istinu
kada kažem
kako sam bio naivan
zabranjujem
sve one zamke vaše podlosti
zabranjujem
da dodir zavisti i bolesti
bude kraj
ovo ne sme biti kraj
ovo ne sme biti kraj
čuje se zvuk
koji podseća na huk
iz dubine šuma
ruši se stablo po stablo
stablo po stablo
umire zid od plača
umire sam
umire beštija
zabranjujem
sve one zamke vaše podlosti
zabranjujem
da dodir zavisti i bolesti
bude kraj
ovo ne sme biti kraj
ovo ne sme biti kraj
ispod nervozne kože
mirno čeka glad
napukle snage
ali gvozdenog stiska
vreba glad
i kada mislim
da je svega mi dosta
kada krenem
da se hvatam za zemlju
opet osećam glad
to nije igra za jednog to je igra za dvoje za mene i glad ta greška može da me košta života
živim samo za glad
glad mi otima dodir glad mi uzima dušu glad mi otima dodir uzima dušu uzima dušu
u krugu oka
ispod nervozne kože
uvek budna je glad
napukle snage
ali gvozdenog stiska
ždere glad
i kada mislim
da je svega mi dosta
kada krenem
da se hvatam za zemlju
opet osećam glad.
na godine prošle
u nizu što šapuću
bledo je
bledo je
sasvim je isprano sećanje moje
ne želim da znam
začešljaj pramen straha sa lica
skloni te umorne zavidne oči
da ne vidim očaj
da ne vidim ništa
što neću da znam
ostavi trag
u dobrim si rukama
niko te neće
niko te neće ponovo zvati
iz dalekog grada
u nezgodno vreme
da čuje ti glas
klize ti reči niz prozore gole
u praznome stanu zidovi broje
zidovi znaju čuvati tajne
i sakriti laž
ostavi trag
osvrni se mirno
na godine prošle
u nizu što šapuću
bledo je
bledo je
sasvim je isprano sećanje moje
ne želim da znam
na kraju smo puta
potpuno čisti
potpuno sami
beskrajno tupi
jer strašno je hladna
krv koja teče
i ostavlja trag
gladni smo sedeli u polumraku i večerali glupe reci o tome ko je kriv
pričaj mi o sebi pričaj mi šta misliš pričaj mi o ljubavi
hladan
ja samo želim da sam hladan osećam se tako hladan u tvojim rukama
vreme
vreme mi više nije problem u stvari ne znam bolji način da ga potrošim
dani su se pretvorili u sate ni to mi više nije važno sve sam ih zgazio.
želim da znam želim da znam ko krije tajnu poraza
želim da znam želim da znam odakle ova mrtva stvar
ti nisi tu
da opet čitaš moje misli
ti nisi tu
da opet trzam se iz sna
želim da znam želim da znam ko krije tajnu poraza želim da znam želim da znam odakle ova
mrtva stvar
ovo je tren koji osećam
kako promiče iznad krovova
kamen uzdiše
miris zavija
glasom vremena što se raspada
opet je neko hladno tonuo do dna opet je neko hladno tonuo do dna
Preslušajte remasterizovani album
Ekatarina Velika
„Neko nas posmatra“
(PGP RTB, 1993.)
nisam sve izgubio
nešto sam i dobio
nisam sve prokockao
nešto je i ostalo
neko nas posmatra
neko nas stalno gleda
nije sve izgorelo
nešto sam ugasio
nisam se izgubio
ipak sam se snašao
neko nas posmatra
neko nas stalno gleda
ko nas stalno gleda?
sve što sam video ja
moraćeš sklopiti oči
poželeti da budu mrtve
da li je kraj?
meni je dosta
ja kažem ne
ne je sve što kažem ja
ako si rekao sve
sve što sam rekao ja
moraćeš sklopiti usne
poželeti da budu neme
da li je kraj?
meni je dosta
gde je ono dete što u ogradi spava
kao janje kao lane kao vodena glava
kao uzdasi na obali pred zalazak sunca
kao riba na suvom, kao odgrizak kurca
gde su oni zubi što su kidali platno
ispod sena, ispod žita što su mrdali klatno
samo ljubav nije prošla, samo ljubav još spava
ispod nogu, ispod čizme, kao teleća glava
mitar, saša, orhan
nenad i zoran
dušan, vojkan, ljuba
u prošlim danima
osvojili smo ponos
u prošlim danima
izgubili smo sve
ostajem sam
ostajem sam
u ovom gradu strahom zatrpan
ovaj grad je nekad
bacao svetla daleko
ovaj grad bi mogao bolje
mi smo dozvolili
da stvari odu predaleko
ova je borba bila ispod časti
protiv razuma
u prošlim danima
osvojili smo ponos
u prošlim danima
izgubili smo
sve sve sve
dolazi dan
dolazi dan
dan koji čekam ovde zakopan
ovi ljudi su valjda zaslužili bolje
mi to možemo zajedno
svaku reč
svaki znak
kako najlakše
najbrže
najslađe
reći odlazim
rastemo
pazimo
slučajno gazimo
tvoje najblaže usne
kažu odlazim
anestezija
smeje se zrcalo
mojim očima
srebrne bube
zriču odlazim
zamisli
ti si ja
zamisli
ja sam ti
otvaram oči
i kažem odlazim
anestezija
zaboravi strah
zaboravi osećaj vezan za donji stomak
i kad radiš nemoj hvatati na staru slavu
i kada misliš osloni se na svoju glavu
zaboravi prošlost
zaboravi strah
nemoj da tražiš od ljudi previše
svima je hrana ušla na pupak
i kada jedeš nemoj progutati svoje prste
i kada ljubiš pazi
to su možda tvoje usne
seti se s kim si
seti se gde
nije sad vreme ko pre
ovo je vreme za promene
zaboravi prošlost i javi
ima li promene u tvojoj glavi
svi su te učili isto
mi živimo prokleto čisto
mi smo oduvek bili u pravu
u pravu
u pravu
just let me play
some modern r’n’r music
dosta smo bili hrana za lopove
dosta smo pili iz iste čaše
groznica nas izjeda u uglu usta
i srca su nam ostala na kraju pusta
seti se s kim si
seti se gde
nije sad vreme ko pre
ovo je vreme za promene
ne postavljaj mi pitanja
ćuti i gledaj svoja posla
kaže on
život je surov
svako piše svoja pravila
i nema praštanja
i nema milosti
hej mama
da li znaš sta radi tvoj sin?
hej mama
da li znaš ko je sada sa njim?
hej mama
mozda strepiš da li je živ?
on je kriv
nema milosti
neću ti praštati
ima zakona
zakona jačega
nema radosti
neću se smejati
nema ljubavi
nema ljubavi
nije ni skrivao
revolver ispod pazuha
nisu se nikad više smejali sa njim
ljudi su šaputali priče ispod pogleda
u pola glasa mračne priče prošlosti
u mrak smo stigli preplašeni
mesec je podivljao nad nama zvezde su se sakrile od nas
kosti nam je rastavila zima vetar je zavijao na glas
ostaje daleko iza nas beskrajno daleko iza nas
vatra je ostala u nama šume će nas primiti u mrak
bežimo sa ovog svetla bežimo u mrak
u mrak smo zapleteni u mrak lagano tonemo svi
zemlja nam je prestala da rađa ptice su nam pobegle na jug
deca su nam prestala da plaču deca su nam izbegla na put
ostaje daleko iza nas beskrajno daleko iza nas
vatra je ostala u nama šume će nas primiti u mrak.
ovde je hladno
ovde je zima
ovde je mrak
ja nemam posla
i nemam s kim da spavam
ovde je hladno
ovde je zima
ovde je mrak
ja nemam gde da spavam
ja nemam gde da spavam
vodi me na jadransko more ja volim jadransko more tamo gde talasi zovu bela jedra bela
jedra
zašto si ostao? zašto se ne vratiš? mi smo te trebali mi smo te čekali ovde te trebamo ovde te
čekamo
tamo je zima tamo je hladno tamo je mrak niko nema posla i nemirno se spava
tamo je zima
tamo je hladno
tamo je mrak
tamo nemam gde da spavam
ja nemam gde da spavam.
glavom bez obzira
treba da shvatiš
svako ima svoj put
svako je čudan na svoj način
svako je strejt
i svako je glup i tup
budi mi dobra nemoj praviti pakosti budi ono što ne voliš biti samo još danas danas smo sami
ja i ti
nećeš moći da stigneš ove godine porozne ali nemoj da brineš ponos ostaje
mogla bi reći
ova je veza je prevara
jedno govorim drugo radim
tu sam na tren
a posle još ko zna kad
ne znaš da sanjaš
ne znaš pravila ludosti
svako je čudan na svoj način
svako je strejt
i svako govori gluposti
budi mi dobra nemoj praviti pakosti budi ono što ne voliš biti samo još danas danas smo sami
ja i ti
nećeš moći da stigneš ove godine porozne ali nemoj da brineš ponos ostaje.
Preslušajte remasterizovani album
Partibrejkers
„Kiselo i slatko“
(PGP RTB, 1994.)
srce koje stalno udara zbog nje srce koje stalno udara za nju
koga sada drži za ruku? kome sada prodaje dušu? kome sada može da kaže kome može da
kaže:
ti nisi navika
koja nestaje
kad nismo zajedno
daleko od očiju daleko od srca
Tekst: Milan i Cane
Angel’s Breath
„Angel’s Breath”
(Imago Records, 1994.)
what could i say about radical way ?
grad je popio krv
svi ovi garavi zalasci sunca
koji mi prave
rupu u grudima
grad je pojeo ljude grad se širi u krug samo klizi klizi klizi klizi klizi klizi niz strme ulice
ovaj put bi mogao trajati večno gledati upijati graditi razbijati
ovaj put bi mogao trajati večno jahati sa sudbinom jahati sa sudbinom
metak me neće metak me neće
ja sam dete planete
ja se osećam velikim
dok spavam ovde pod mostom
dok jedem đubre sa kontejnera
ja sam građanin sveta
ja kupujem zaborav
brzo brzo brzo brzo brzo brzo u grotlo svemira
matter of heart
pojavio se niotkuda, pao je sa neba kao garavi anđeo
bio je visok, crn, dobro građen, sa crnim očima duboko usađenim i divljim pogledom koga sam se plašila i koji me je obarao sa nogu
latinski ljubavnici
puni obećanja, strašni u krevetu ali istovremeno klizavi, spremni da se izmigolje kad previše često posegneš za njima
znala sam sve o njemu osim istine
bio je toliko vešt u izbegavanju direktnih odgovora na moja pitanja da sam se smejala i zaljubljivala se još dublje, do noktiju
jednog jutra sam se probudila i njega više nije bilo kraj mene, kao u starim italijanskim crno-belim filmovima
nekoliko dana kasnije njegova slika je osvanula na naslovnim stranama svih novina, sva njegova nestajanja i odsustvovanja postala su jasna
ljubav za čovekom bez korena i bez skrupula, još uvek ga volim više od sebe…
on nije sretan dok ne vidi strast
ljubav je samo dobro glumljena scena
kostimi su strogi
publike nema
aplauzi aplauzi aplauzi aplauzi
aplauzi aplauzi aplauzi aplauzi
nije još kraj
nije još kraj
sam?
gde si ti? gde sam ja? da li svoju sudbu znam? pričati i strepeti da 1′ ćeš me prepoznati?
možda ćeš verovati možda ćeš me shvatiti možda nećeš sumnjati pokušaj me videti
ogledalo ogledalo gledaj ogledalo
nisi sam, nisi sam tvoju senku nastavljam tvoje lice preklapam tvoje reci ponavljam
smiri se, saberi se budi isti kao pre takav kakvog dobro znam bistar, jak i siguran
i sive oči da prikucam
u zoru konji na obali reke
u jesen blato na čizmama
lica bez senki
oči bez suza
tvrd je korak
i tvrd sam ja
kamen na putu
kamen u ruci
kamen u glavi po ceo dan
mirno spavam
sanjam svoje lice
kako bez pitanja koje bi možda osušilo ponosni osmeh na licu bez suza na licu što nikada
obraz okrenulo nije
brazgotina, sanduk i crv obrazi, dlaka i krv
vi srećni u transu u svetu što postoji samo
u glavama
ljudi bez skrupula ljudi bez milosti ljudi bez sećanja vi što ne znate pljuskove zvuka, boje i
mirisa vi ljudi bez pameti
brazgotina, sanduk i crv obrazi, dlaka i krv
vi ljudi bez milosti
vi nemi igrači
svog obrednog plesa
Tekst: Milan & Maja
Preslušajte remasterizovani album