Šta da se radi / Novogodišnja Borba, 1991. godina

Unutrašnja strana rukavice

ANTRFILE:
Godinama smo nagomilavali kamenja na sitna zrnca bisera. Čučali i češali se po nosu.
A šta sada? Zar više nije dovoljno vrisnuti?

Spreman sam da oprostim sve. Samo ako prepoznam istomišljenika.
A za to ima načina.

Zamislite ovo:
Eoni ćutanja.
I, najzad, svakome je dopušteno.
Navalite!!!
Dobar dan. Molim vas jedne Lego kocke, Monopoly, komplet za jamb i igru sa tabuima. Zapakujte.
Bolesnik broj jedan. Pod nogama kilogrami bandaža, flastera i zavoja. Ono što se samo moglo naslutiti kao nedefinisano ispupčenje, pred nama je. Opipajte!!! Nisam siguran da li je to čir koji na najmanji dodir bljuje svoju gnusnu sadržinu ili samo bezazlena posekotina.

Bolesnik broj dva. Ovo je direktan TV prenos operacije na otvorenom srcu. Pacijent poliva kamere hektolitrima svoje jarkocrvene arterijske krvi. Niko nije sasvim siguran, koga to više boli: posmatrače ili njega.
Drhtaj: svi se stide umesto njega samoga.
Posle zajedničkog primalnog krika (istog su trena svi bili rodeni), započeo je Novi život.

Potrebni su Novi stavovi.
Nova etika.
Nova estetika.
Na primer: šta je nedorečeno, a šta je isuviše naglašeno. A toliko smo se trudili. Čitali između redova, grebali po platnu, njuškali po porama. I šta se dogodilo?
Našli smo se sa unutrašnje strane rukavice.
Kao što reče Dragan Papić: Sledi oseka kreativnosti na prelazu iz skvrčenog u slobodno društvo.
Godinama smo nagomilovali kamenje na sitna zrnca bisera. Čučali i češali se po nosu.
A šta sada? Šta se očekuje od mene?
Zar više nije dovoljno vrisnuti: Boli me, boli te, boli ga boli nas, boli vas, boli ih, pomagajte!!!
I gde su oni koji pomažu? I opet B. Miljković, toliko pogodan za podupiranje svega što teško stoji na svojim nogama.
Kamana nana umetnici da vas vidim sada!!!

Milan Mladenović