Pad sa tanke žice

Ernest Gubicki, Džuboks, 4.12.1981, broj 129
Fotografija: M. Dostanić

Šarlo Akrobata se raspao. Taman kada smo svi mislili da je momcima najzad krenulo, kada smo svi očektvali pravi album, koji će potvrditi sve njihove kvalitete, akrobata se okliznuo.
U ovakvim prilikama se obično daje samo kratka vest o raspadu sastava, ali u ovom slučaju je drugačije.
Postoji ona apsurdna smrt (smrt u nevreme) koja iz besa uništi ono što postoji i tada treba dosta vremena da bi se stvari obnovile, regenerisale, a nekad i krenule sasvim drugim tokovima.
Postoje i drugi oblici smrti. Jedan od, nama važnih oblika je: smrt kao kreativac. Smrt kao vesnik novoga, smrt iz koje se rađa novo. Takva je i smrt trija Šarlo Akrobata.

Kako se to desilo? Uobičajeno muzičko ne-podudaranje?

Milan (gitarista, akrobata): Ma da! To je najvažnije bilo za dalji rad. Ja i Koja se nismo baš slagali, ne toliko muzički koliko tekstualno. On želi kratak tekst, poruku od par rečenica, a ja sam više onako raspoložen.

Pesnički?!

Milan: Volim da pišem opširnije, detaljnije. Volim celokupne priče, a i neki stavovi su mi drugačiji. Cela atmostera je opuštena dok ne dođe na tapet žvaka o raspadu grupe. Onda nastaju pauze, gledanje sa strane, malo mučna situacija, koju poznaju svi oni koji su nekada prisustvavali raspadu neke ideje i projekta. Želja da se sve to što brže zaboravi.

Zar je u pitanju bio samo tekst? Sećam se da mi je Vd još prošle godine pričao da je u Kojinim korenima još uvek Deep Purple.

Milan: To je apsolutno tačno. Njegovi koreni su isuviše rockerski. Sadašnje muzičke težnje su mu rani PIL, Gang Of Four, dok ja želim da pravim neku muziku kao Dža Vobl (ex-basista Pila, o kome – uskoro! – op. m) kasniji PIL…

Toplije vode?

Milan: Ma jasno! Topliju i svežiju muziku.

To je prilika da mi razjasniš zašto ste forsirali disonantnost i ispucavanje, koje je navodno bilo opravdano Gang Of Fourom. Da li je to bilo neko izbacivanje viška energije ili alegorijsko rušenje muzičkih formi?

Milan: Koja je najviše insistirao na tome. Meni se to dopada, ali ograničeno. A Koja misli da je to prava stvar. Ne znam da Ii ću to ubuduće raditi.

Ubuduće raditi? Šta planiraš?

Milan: Imam novu grupu. Zove se Katarina II (razdraganost i veliki, srećni smešak op.m). Već imam i gotove stvari. Gagi i ja smo to malo, doduše sa akustičnim gitarama, sredili, samo nemoj, molim te, da pišeš ono: Gagi Mihajlović, ex-Limunovo Drvo, to je tako odvratno i bezveze.

OK.

Milan: Šta sam počeo… Aha, o grupi: zasad – sviramo Gagi i ja, a imam u planu još trojicu ljudi, mojih starih prilatelja. Zovu se, ali pazi, ovo još nije za štampu (govori tri imena iz poznatijih beogradskih sastava, new wave, naravno, orijentisanih).

Šta? Pa to je neka super grupa (što je moj komentar)

Milan: Biće dobro.

Nemam ništa protiv. Nego, kako je bilo u Poljskoj?

Milan: Imali smo frku sa ozvučenjem. Organizacija je bila bedna, ali smo izvanredno prošli, Vda su bacali na rukama itd.

Znači ni slava ni bogatstvo nije moglo zadržati…

Milan: Ma kakvo bogatstvo! Lova stiže po malo, curka, sve se brzo potroši. Evo, ja opet na jedvite jade skupljam lovu za sintisajzer.

Sintisajzer?! Hoće ti biti više eksperi-mentisanja?

Milan: E, ja sam hteo da sviram sinti još kada je Vejvoda sarađivao sa nama. To je zaista dobar momak, meni se strašno sviđa i želeo sam da se priključi Šarlu, ali to Koja, a znaš kakav je on, njegova mora da bude poslednja, nije dao.

U sastavu se nije znalo ko je vođa. Svi ste bili ravnopravni?

Milan: Svi. Zato nismo nikoga mogli da izbacimo iz benda. Bend je morao zato i da se rasturi.

I koji ćeš sinti da kupiš?

Milan: Prvo ću da prodam gitaru. Jel znaš nekog’ ko hoće da kupi onu moju?
Hoću da kupim onda Stratocastera i da uložim finansije u neki sinti. Roland iii Mini Moog.

A Koja ti nije dao ranije da sviraš sinti?

Milan: Rekao je: “Ako ti sviraš to, odoh ja iz grupe” – ali smo se raspali malo kasnije od toga. Sada ću svirati i sinti i Stratocastera.

Danas gomila gitarista menja gitare i svi uzimaju Stratocaster, valjda su oduševIjeni Belouom (Adrian Belew – prim.)?

Ko je to?

Onaj gitarista koji je svirao hendriks tonom na »Remain ln Light”

A taj! Ma ne, ja hoću drugačije da sviram.

Uostalom, čućemo?

Milan: Jasno, čuče se.

Je’l istina da je Vd kupio bas?

Milan: Zovi ga pa pitaj.

Ostavljam poruku da se Vdić javi. Javio se nešto kasnije:

Vd: Tražio si me?

Aha. Šta radiš?

Vd: Povukao sam se malo u miran život. Sa devojkom sam, učim, završavam tu muzičku školu, i td. A ti?

Pusti ti mene, jel’ si prestao da sviraš?

Vd: A ne, imam bas. Sad vežbam bas i imam nekih projekata u glavi. Napraviću neku neobaveznu grupicu, biće puno udaraljki, moja devojka će svirati bubanj, ja bas.
Ma ne, nisam napustio bubnjeve, sviram ih i usavršavam, samo ću svirati nešto kasnije sa nekim, ne znam sada sa kim. I još nešto: Neka mi se slobodno jave muzičari koji bi želeli da sviraju i koji imaju smisla za to, tj. ritam, jer zaista ovde nedostaje pravih muzičara.

Da li je Šarlo imao te prave muzičare?

Vd: Svi smo bill dobri, zar ne? I idemo dalje. Što neko reče: „Tek će sada da bude najlepše”.

Pa kako je onda došlo do raspada?

Vd: Nije fraza, ali smo se zaista muzički razmimoišli. Znaš, još na početku nama nisu bile jasne neke stvari. Svirali smo, a kasnije se ispostavilo da je svako u glavi imao jednu drugu  muzičku viziju i jednog drugog Šarla Akrobatu. Zato je i sve to moglo da se održi kada se samo sviralo, ali kada je to počelo da se uobličava u reči… Nismo se slagali na koji način kako ćemo izdavati ploče, kako će ono biti producirano, ko će na njima i kako učestvovati, kako ćemo se ponašati na bini, kako će ta bina izgledati. Nismo se dovoljno zezalii, iako je to možda tako Izgledalo. Lagano smo postajali običan rock trio, koji je imao svoje šeme, pravila, postali smo zatvoreni, normalno je i dobro što smo se rasturili. To je bio zaista dobar bend, ali je sada ipak bolje što je sve tako ispalo. To je jedino, izgleda, i bilo moguće.

Ovo sve ide u novine.

Vd: Stvarno? E, nemoj da napišeš…

Nešto kasnije se oglasila slušalica sa moje leve strane: Brr, brrr (prigušeno zvonce na mom tel. aparatu)

Pronto…

Koja: Šta? E, Koja ovde

Opa, je Ii? Čujem da i ti imaš novu grupu?

Koja: Već se, znači, čuje. Pa da, napravio sam bend. Samo bubnjevi i bas, ništa više. Šta, razgovarao si sa onom dvojicom? Šta kažu ? Pominju me, a?  Razmimoilaženje u muzičkim stavovima? E dobro onda napiši to i kod mene. Nemam šta više da kažem.

Kaži o svojoj novoj grupi. Čujem da saksofon svira Kuzma?

Koja: Ne, to je nešto drugo, to bill snimci za potrebe Kugla Glumišta. To možeš da napišeš (Hvala – op, m), a ovo sad je prava stvar. Grupa se zove »Disciplina kičme« i sviramo ja i Kele bubanj.

Ko? Ko svira bubanj?

Koja: Kele. Naš bivši menadžer, moj prijatelj. Uskoro ćemo da pripremimo materijal i da pregovaramo sa nekom disko kućom.

Šta, album?

Koja: Šta se čudiš? Ja volim da izdajem ploče. Sviđa mi se. To je to, nemam ništa više da kažem, ajd…

Nešto kasnije se oglasila slušalica se moje leve strane: Brr, brrrr (prigušeno zvonce na mom tel. aparatu)

Vd: Ej, opet ja. Hoću još nešto da ti kažem. Šarlo je bio dobar sastav, samo strašno krut. Meni je krivo, strašno krivo, što nije uspela moja levičarska intervencija, sečaš se, još prošle godine kada sam doveo Vejvodu i kada sam želeo da on svira gitaru, sinti, da peva. Koja to tada nije dao i to je šteta. Kad smo bili u Poljskoj, Milanu je pukao glas i Koja je želeo da on peva. Ja sam znao da je to održavanje koncerta po svaku cenu, neki rock biznis i td. znam da to onda ne bi bilo ono što smo mi zamislili. Predložio sam da ja sviram dva timpanа i da pevam, a oni gitare, to smo mogli izvoditi i dvadeset minuta, ali Koja nije pristao. Hoću da ti kažem kako je tvrd i kako ne želi novine. Uzak je u svojim okvirima, Nije čak dozvoljavao Keleu da izađe na binu i radi ništo. Bilo šta, nek svira timpane, oštri noževe, samo nek’ se nešto događa, nešto da se promeni. I još nešto: mi smo tri sasvim različita tipa i promene su se događale kod svakog od nas u sasvim drugo vreme, i najčešće nisi bio u stanju da nekog čekaš da se promeni. Toliko. Hvala i ćao.

Ćao.

I tek što sam seo za mašinu, kad… redosled poziva je sušta istina, ne izmišljam to radi zanimljivijeg intervjua. Nešto kasnije (ili ubrzo zatim) se oglasila slušalica sa moje leve strane: Brr, brrrrr (prigušeno zvonce na mom tel aparatu)

Koja: (tiho): E zdravo, ovde opet Koja, lzvini što to budim

Ne, ne budiš me, baš kucam

Koja (dosta glasnije): Znam, zato te i zovem. Znaš, napiši i to da će moja grupa (dakle, kako isti reče: Disciplina kičme – op.) svirati punk! P-u-n-k: tako se piše i napiši još…

Nisi želeo nikoga u grupi, čak ni kao gosta? Vejvoda je bio nepoželjen, zašto?

Koja: Tako! To će vreme uostalom pokazati. To su govorili oni ljudi, uostalom, ja ništa ne znam o tome. E, izvini što sam te probudio ..

Tu-tu, tu-tu, tu-tu

Završen je intervju (najverovatnije poslednji) sa bivšim triom, sa Šarlom Akrobatom.
Sada, ako se dovoljno razviju kao što obećavaju, imamo tri muzička kruga, mesto jedne polusuper new wave grupe. Katarina II, Da li Volite Jazz (Vdov projekat) i Disciplina kičme.
Idemo dalje.