Ekatarina Velika: Prepoznatljiv stil i zvuk

SRCE KUCA: DUM DUM

Razgovarala Milica Vukomanović, objavljeno u magazinu „Huper“, 1991.

Naša muzička scena je veoma siromašna kada je u pitanju rokenrol. Čak i dašak prave muzike je dobrodošao. Milan Mladenović i Ekatarina velika doneli su nam pravu oluju…
Priča o EKV je uglavnom svima poznata. Što po redovnim promenama bubnjara, što po “sukobima” sa muzičkim kritičarima. Njihov zvuk i stil su prepoznatljvi pre svega zbog toga što se uvek razlikuju od ostalih. EKV-stvaralaštvo nastoji da odgovori na sve životna pitanja. To su učinili i novom pločom pod nazivom “DUM DUM”, mračnog raspoloženja i jasnog izraza. Ekatarina Velika je specifičan rok-bend koji je sam sebi prokrčio put avangarde. Šta o tome misli vođa grupe Milan Mladenović.

MILAN: Tako je. Ocena je vrlo koncizna i jasna.

Posle originalne i progresivne faze, usledila je šira popularnost. Pločom “Samo par godina za nas” obuhvatili ste još širi krug publike i oseća se izvesna doza komercijalnosti. Šta ste doneli najnovijim ostvarenjem?

MILAN: Nova ploča je jako mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili 40 odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.

Odavno ste proglašeni “zastrašujućim i nekomunikativnim ljudima”. Poznato je da ne volite da dajete intervjue, a i kada to činite često ste šturi u odgovorima?

MILAN: To nije istina, sve zavisi od onoga koji radi intervju. Često se dešavala da nam postavljaju istrošena i nemaštovita pitanja i onda ne znaš šta da odgovoriš. Šta, na primer, da odgovori Margita kada je po stopedeseti put pitaju kako se oseća kao jedina ženska u bendu?

Maja 1990. EKV se Evropi predstavila na Prvom bijenalu rokenrola u Tuluzu. I publika i kritičari su ih odlično prihvatili. Pričalo se o nekim zanimljivim ponudama, probojima u inostranstvu, snimanju?

MILAN: Planovi postoje, ali potrebna nam je podrška. Sve to puno košta i traži posebnu vrstu organizacije koja kod nas nije primerena. Imamo demo-snimke na engleskom koji su došli do mnogih ljudi. Oni su zainteresovani, kontaktirali smo, ali mi nismo imali da im ponudimo ništa drugo osim muzike. Potrebno je mnogo pratećih organizacionih stvari. Sada sarađujemo sa Dušanom Ercegovcem koji je naš izvršni producent, imamo mnogo bolju organizaciju i nadam se da ćemo uspeti nešto da uradimo.

Od ploče “Samo par godina za nas“ osuđuju vas da se sve više približavate komercijaii?

MILAN: Ne. U poslednje vreme nam zameraju na nekoj, navodnoj zatvorenosti. Jednostavno, nekada smo neke stvari govorili na vrlo uvrnut način. Govorim prvenstveno o tekstovima jer mislim da je muzika još uvek ostala dosta komplikovana za domaću publiku koja sluša pop. Muzika i tekst su za nas jedinstven izraz. Siguran sam da postoji vrlo malo muzike koja govori o nekim ozbiljnim stvarima, znači koja se iskreno bavi nekim problemima.

Možete ii da napravite paralelu među vašim dosadašnjim ostvarenjima?

MILAN: U stvari, priča o nama jeste priča o ljubiteljima muzike. Skupili smo se i počeli da radimo ono što volimo, bill smo veoma uporni. Kako su godine prolazile sticali smo sve više publike i došli do toga da predstavijamo nešto u ovoj zemlji. Ma šta ko mislio, ne kalkulišemo ovim poslom.

DUM DUM

Poznato je da je materijal za ploču bio odavno završen. Ipak, pojavio relativno kasno?

MILAN: Ploča je bila gotova u letnjem periodu pa je možda bilo pametnije sačekati jesen. Osim toga imali smo i neke pregovore sa našom disko-kućom PGP RTB jer smo ploču radill u sopstvenoj produkciji. Još uvek nam nije izašao kompakt-disk, ali nadam se da će se i to rešiti vrlo brzo. Na omotu ploče nalaze se alhemijski znaci, slika Artura Remboa (od čije je smrti prošlo 100 godina), slika čoveka za koga nije jasno da li pokušava da se ubije ili neko hoće da to učini.

Prema Milanovim rečima, taj čovek je spušten na najniži nivo postojanja. Na unutrašnjoj strani omota nalazi se secirano srce svedeno na enciklopedijski nivo, koje i dalje kuca dum, dum… Vuk Veličkovič je dao idejno rešenje za omot i ovo je treći put da sarađuje sa EKV. Spot koji prati naslovnu kompoziciju izazvao je veliko interesovanje. Takvo ostvarenje kod nas još nije viđeno.

MILAN: Snimali smo tri dana u Subotici, u sinagogi. Boris i Tucko su autori scenarija i reditelji, mislim da su to jako dobro uradili.

DOMAĆA ROK-ŽABOKREČINA

Kako se trenutna politička situacija odražava na rokenrol uopšte?

MILAN: Utiče katastrofalno. Ako nema komunikacije među Ijudima nema ni prave kulture, a još manje rokenrola. Prostor za delovanje je znatno sužen, a samim tim i broj ljudi. Vlada opšte mrtvilo. Koliko će sve to da traje zaista ne znam, ali nadam se da neće toilko dugo da bi nas sve potpuno uništilo. Navikli smo da razmišljamo na neki drugi način i da se krećemo u krugu gde se manje razmišlja o nekim egzistencijalnim stvarima, imali smo više prostora za samu ideju onoga što želirno da radimo. Neke veze su presečene i biće ih veoma teško obnoviti, žao mi je jer pretpostavljam da će mali broj ijudi tako nešto hteti.

Milan tvrdi da na domaćoj sceni ima kvalitetnih sastava koji su zatrpani domaćom žabokrečinom i koji ne mogu da se probiju kroz bukvar rokenrola.

MILAN: Naši bendovi imaju mnogo bolje ideje nego što su u stanju da ih realizuju. Ne mislim samo na novac već i ne neke trivijalne stvari, kao što je recimo prostorija za vežbanje. Mnogi talentovani na žalost, prave lošu muziku. Pohvalio bih neke koji se zaista trude kao na primer Rambo Amadeus, Partibrelkers, Koja…

Da ti veruješ u astrologiju, reinkarnaciju i više sile?

MILAN: Sve to postoji, ali sam red i pravilo nisu dostupni. Ljudi pokušavaju da uhvate neke trunčice svega toga, ali mislim da im ne polazi za rukom. Ne verujem u baljezgarije kojima nas zatrpavaju preko lokalnih TV i radio stanica, preko raznih proroka i proročica, nadrilekara, bioenergetičara…

Milan za ljubav kaže da je svima potrebna, da se od nje živi kada sve ostalo propada. Ljubav i muziku su mu dve najvažnije stvari u životu.
Da li je ikada razmišljao o tome čime bi se bavio da nije postao muzičar?

MILAN: Ne znam čime bih se bavio pošto to tada ne bih bio ja već neko drugi.

Postoji li princip po kojem funkcionišeš?

MILAN: Kada bih to znao bilo bi mi mnogo lakše, pronašao bih neko ustrojstvo u tome i bolje bih se organizovao i kontrolisao. To ja tajna života.

Šta bi ti menjao kada bi ti se ukazala prilika, kada bi imao neku moć?

MILAN: Promenio bih nekoliko hiljada mozgova u ovoj zemlji. To bi bilo sasvim dovoljno.

Planovi za budućnost?

MILAN: Plan mi je da preživim do proleća. Svi živimo u nekoj situaciji na koju nismo navikli i u kojoj nema mnogo prostora za maštanje. Ne možemo da planiramo kada ništa nije sigurno.

U sadašnjoj postavi EKV su: Milan Mladenović (vokal i gitara), Margita Stefanović (klavijature), Marko Milivojević (bubnjevi) i Dragiša Uskoković (bas). U kojoj je postavi bend najbolje funkcionisao?

MILAN: Bili smo strašno dobri dok je Firči bio sa nama, isto tako dobri i dok je Žika svirao. Novi bubnjar Marko već se uhodao. Sada imamo novog basistu s kojim još nismo imali koncert, ali s obzirom na njegov talenat mislim da ćemo biti još bolji.

Kakva je bila saradnja sa Tanjom iz Oktobra?

MILAN: Tanja voli da peva i muzika joj mnogo znači. Beskrajno je talentovana i ništa joj nije teško da uradi. Veoma sam joj zahvalan što nam toliko pomaže. Ona neće stalno biti sa nama ali sigurno ćemo još dosta toga zajedno preturiti preko glave.

U međuvremenu našem razgovoru pridružili su se Marko, Margita i Dušan Ercegovac.
Margita, kada ste počinjali mali broj ljudi je znao za vas. Međutim, sada postoji jasno izgraden neki EKV-sistem. Sve više je ljudi koji vas slušaju i trude se da vam na neki način budu slični.

MILAN: Postoji nešto što bi se moglo nazvati našim muzičkim stilom. Naša popularnost je uglavnom negativna i potpuno odvojena. Klasičan problem je što niko od nas ne može da sačuva svoju privatnost. Sve više ljudi nas sluša, ali ja nisam primetila da pokušavaju da nam budu slični.

Dokle si stigla u istraživanju muzike?

MILAN: Još uvek istražujem muziku. Mnogo toga sam naučila, i dalje želim da se intenzivno bavim klasičnom muzikom.

Marko, možeš li da napraviš poređenje između atmosfere i rada u EKV-u, Partibrejkersima i ostalim bendovima u kojima si svirao?

MARKO: Partibrejkersi gaje surov rokenrol. Stvari se rade u jednom dahu, neposrednije se sve dešava. U EKV radi se postupno i na specifičan muzički način. Mi smo art-bend. Razlika između ta dva benda nije kvalitativna nego stilska.

Kakav su stav imao prema EKV pre nego što si došao u bend?

MARKO: Poznavali smo se i pre našeg muzičkog upoznavanja. Kada je Žika otišao bilo je potpuno normalno da se ja priključim bendu jer smo Milan i ja ranije sarađivali.

Ostajemo mi, naša surova stvarnost, ideje bez šansi za ostvarenje, snovi bez pokrića.
A oni… oni idu dalje.
Ko zna, možda će pronaći odgovor.