Milan Mladenović,
ključni čovek Ekatarine Velike, od početka do kraja
NERVI SU PUKLI
Razgovor sa Marijom Tešić za magazin „Rock Starz“, 1992.
Francuski pesnik Žan Artur Rembo umro je 1891. godine. Njegove pesme su buntovnički orijentisane i smatraju se pretečom nadrealizma. Beogradska grupa Ekatarina Velika obeležila je stogodišnjicu Remboove smrti objavivši njegovu sliku na svom albumu. Ova grupa je među prvima dala svoj glas razuma i to na ovoj novoj ploči, koja se zove „Dum Dum“ i ima jasnu temu — apsurdnost rata. Glas razuma najbolje putuje kroz muziku, a rok end rol je preporučljiva preventiva za očuvanje zdrave pameti, ovde i sada. Iz razgovora sa Milanom Mladenovićem saznaćete nešto više o gore pomenutoj temi, o koncertima i albumima EKV, njihovom bubnjaru Marku i novom basisti Ćimetu. Tu negde uspeli su da se provuku film, Nemanja Mitrović, Urban Dance Squad i još neke stvari.
Osvrnimo se na vaše dosadašnje ploče. Da počnemo sa Katarinom II, kako ste se i zvali u početku. To je dobra ploča, sa dobrim pesmama, ali nema baš najbolju produkciju.
Milan: Ja mislim da je dobra produkcija te ploče. Kada se sada sluša zvuči standardno. Najstrašnije je što mogu da ti zasmetaju neki tipični zvuci iz tog vremena, sada prevaziđeni. Ali to su tehnički detalji. Sve naše ploče rađene su u maloj produkciji sa jako malo novca. Nijedna nije snimana u inostranstvu, u velikom, lepom studiju. Meni je važno da uspemo da prenesemo atmosferu te muzike, koju ona ima da se svira u prostoriji za vežbanje ill na koncertu. A to je vrlo teško postići.
Do kakvih je još promena došlo na ploči Ekatarina Velika osim promene imena benda?
Milan: To je ključna ploča sa kojom smo se najviše promenili. Naročito u tekstovima. Retko ko obraća pažnju na tekstove. Tada su se prvi put pojavili naši pravi tekstovi, koji o nečemu govore, sa nešto više produhovljenosti i osećaja o nekim stvarima. Mislim da je to naša najvažnija ploča. Da smo je napravili na sličan način kao prvu, postali bismo drugačija grupa. Ovako smo uradili nešto sa sobom.
S VETROM UZ LICE …
Milan: S vetrom u lice je već sadržala prave pesme, koje nisu bile eksperimentalne samo po formi i načinu izražavanja, nego po svemu… Kada se sve skupi, dobiješ neku iščašenu pesmu, na primer „Kao da je bilo nekad“, „Soba“ i tako dalje. One su bile obične po zvuku i aranžmanima, ali progresivne. I otišle su daleko od druge, a pogotovo od prve ploče. Uspeli smo da ovladamo nekim svojim jezikom, kojim smo mogli da se izrazimo na način na koji ranije nismo mogli. Postali smo precizniji. Ne mislim na tehničkom polju, nego na postizanju onoga što se želi u atmosferi ploče.
Kada si već pomenuo „Kao da je bilo nekad“, reči te pesme se neverovatno podudaraju sa ovim vremenom. Realnije je nego ikad.
Milan: Pa gotovo sve pesme su nam takve. Kroz osamdesete se provlačila neka zlokobna nit, kao da će nešto strašno doneti na kraju. I donela je. Ljudi su jedni drugima potezali nerve do krajnjih granica. Ti nervi su sada pukli i išibali sve oko sebe.
Živi album u Kulušiću bio je i neka vrsta kompilacije.
Milan: Jeste.
Da li ste ikada razmišljali o studijskoj kompilaciji?
Milan: Sada je gotovo nemoguće da uradimo studijsku kompilaciju. Mi smo izdali četiri ploče za RTV Ljubijanu i tri za PGP RTB. Pokušavamo da izdamo prvi i drugi album na kompakt disku, ali ne uspevamo da stupimo u kontakt sa Ljubljanom. Trebalo bi da sviramo tamo za mesec dana, zajedno sa Partibrejkersima I Električnim orgazmom.
Kao neki koncert pomirenja?
Milan: Ne. Bez poruka. Mnogo je bitnije da napravimo običan, normalan koncert, nego da pravimo od toga političku akciju.
Da li postoji neka šansa da se vaša ploča prodaje u Ljubljani? Možda nekim andergraund putem?
Milan: Pa, postoje. Ne mora anderground putem. Samo što su te veze pokidane i treba naći načina da se ponovo uspostave. Evo, nešto se obnavlja saradnja sa Vidmarom. Za april je najavljen Nik Kejv, a za leto Red Hot Chilli Peppers, kao gosti u Beogradu i Ljubljani. Govori se nešto o The Ramones, ali oni će izgleda svirati samo u Ljubljani, pošto njih samo Slovenci mogu da plate. Još ima tu nekih imena, ne mogu da se setim, uostalom te vesti će biti aktuelne tek za jedno mesec-dva.
Album „Ljubav“. Tada ste prvi put radili sa producentom Teodorom Janijem. On vam je radio i novu ploču, a na „Samo par godina za nas“ samo jednu ili dve pesme.
Milan: Dve. „Ljubav“ je ploča koja ima poseban značaj za nas. Tada smo imali koheziju koja se posle nije ponovila. Postali smo pravi bend. Počeli smo da sviramo po velikim halama i da prolazimo svuda veoma dobro, što ranije nije bio slučaj. Ranije smo znali — naši su veliki gradovi. U manjim mestima nismo bili tako dobro primani. To je lep osećaj kada grupa ljudi putuje kroz našu zemlju i svuda nailazi na raširene ruke. Tako smo i svirali. Na taj određeni način. Kada je Žika otišao iz benda, ništa više nije bilo isto. Kao kad, recimo, izvučeš nogu jednom stolu i staviš mu drugu. On više nije isti. Ti možeš da mu preurediš i druge noge i da mu promeniš dizajn, ali to više nije taj sto. To je neki drugi, koji može da ima svoje kvalitete, ali ne i staru magiju. Može samo da nastavi da traga za nekom drugom vrstom kohezije. Ta kohezija bila je nekako najbliža stereotipnom rok end rol bendu i mi smo se približili tom stereotipu u postavi, Bojan, Margita, Žika i ja. Imali smo osećaj kao da se nalazimo u jednoj pravoj američkoj grupi. Posle Žikinog odlaska izgubili smo taj osećaj. Pesme su nam se promenile. I mi smo se promenili. Sada imamo neki drugi fazon, Ja ga isto tako jako volim, ali onaj je bio pravi ostvareni dečački san.
Sad imate promenjene dve noge. Kako se snalaziš u toj promeni?
Milan: Drugačiji smo. Sasvim drugačiji.
Za mene je Marko (bubnjar EKV) jedan neodgovorni dečak željan znanja, a Ćima miran, povučen čovek koji voli da je po strani.
Milan: To se menja tokom vremena. Beograđani nisu imali prilike da vide Ćimu kada se skine go do pojasa i skače po bini.
Šta se desilo kada se oslobodio pritiska svog skorog dolaska u bend.
Milan: Što se tiče sviranja, on je jedan od najboljih muzičara sa kojima sam ikad svirao. A energija koju neko ulaže u grupu je mnogo vrednija kada je opušten, nego kada je napet. Marko se jako promenio u poslednje dve godine. Ne govorim o njegovom privatnom životu, nego u načinu sviranja. On pre nas u Partibrejkersima…
Koji su drugačiji bend…
Milan: … Totalno drugačiji bend. Markova podloga je džez, pošto njegov otac džez bubnjar. lz tog džez sviranja uleteo je pravo u sirovi, prljavi rok end rol, koji sviraju Partibrejkersi, tako da je morao…
Da nađe neki kompromis?
Milan: Ne samo kompromis. To je potpuno drugačiji način sviranja od onoga što mi radimo. Tako da Marko hoće i uspeva da svira sve bolje i bolje. Ja sam bio jako ljut na njega jedno vreme, ispadao je iz ritma. Ali poslednjih nekoliko koncerata smo jako skladni. Eto, na primer u decembru 1991. u maloj Skenderiji odsvirali smo fantastičan koncert. Međutim, odmah posle njega imali smo koncert koji nije bio tako dobar. To sve zavisi od našeg zadovoljstva sviranja i sve je unutar jednog okvira iz koga ne može se izađe. Publika je u suštini uvek zadovoljna kad nas vidi, jer nismo tako često na TV-u. Obradovani, oni skaču i retko ko oseti varijaciju, da li mi sad sviramo bolje ili gore. Mi ne možemo da budemo loši. Možemo da damo više ili manje emocija. Ali na poslednjih desetak koncerata uopšte se ne dešavaju sve te oscilacije. Stvarno dobro sviramo i ja sam oduševijen.
Stigli smo do albuma „Dum Dum“. Zašto tako psihodelične pesme? Malo ulepšano zvuče na ploči, ali na koncertu se tek oseti koliko su mračne.
Milan: Super. To smo i hteli da napravimo.
Prvi put sam ih čula na koncertu na „Avala festu“ i poremetile su mi raspoloženje.
Milan: Ako, ako tako i treba. Mi imamo jedan deo koncerta koji ide sve niže i niže i baca ljude u daun. Sviramo „Kao da je bilo nekad“, pa „Karavan“, koji je malo svetliji, ali zato dolazi „Dolce vita“, „7 dana“, „Idemo“ i kad se pojavi „Glad“, tu su ljudi već satrveni. Nije lako podneti užasnu količinu agresije tih pesama, koja opet nije spakovana na uobičajan način, nego je skoncentrisana u samu srž mozga.
Ti si radio i dve pesme za predstavu „Majka hrabrost“. Otkud saradnja sa prvim privatnim pozorištem?
Milan: Oni su nas zvali. Hteli su da okupe ljude koji slično misle. Jer Majka hrabrost je predstava o ratu i nedužnima u njemu. Nisu mogli da stupe u kontakt sa Rundekom, jer je on u Parizu. Trebalo je i Rundek da napravi song i verovatno bi se oduševio. Radili su Vlatko Stefanovski, EKV, Riblja čorba, Đorđe Petrović i kompozitor Zoran Erić.
Pretpostavljam da nemaš loše mišljenje o predstavi.
Milan: Mislim da je O.K. Imam neke zamerke, ali dopala mi se. Pogotovo Mira Karanović, koja je fenomenalno odigrala ulogu Majke Hrabrosti i koja ima toliko snage da održi celu predstavu na svojim leđima. Ima ona neki rokenrol u sebi. Kada se pojavi prvi put, onako u čizmama i kad počne da peva, to samo vrca na sve strane. Jako dobro.
Koliko inspirativno po tvom mišljenju može biti ovo vreme i koliko daleko treba ići, a da se ne pretera?
Milan: Pa ne znam. Vreme je, na žalost, takvo. Vrio inspirativno. Ja bih više voleo da pravimo ljubavne pesme. Ali očaj je prisutan. To te tera da budeš patetičan i da se ponašaš ovako, onako. Sada smo Gile, Čavke, Jovec, Anton, Švaba, Cane, Borko i ja napravili pesmu „Slušaj ‘vamo“. Ona je uskoro odštampana i poslata u sve radio stanice bivše Jugoslavije. Pesma je naravno, antiratna. Inače je pod pokroviteljstvom Radija B92. Veran Matić nam je dosta pomogao. Dobili smo ploče besplatno i studio Željka Mitrovića. Vlada Negovanović nam je bio snimatelj. Radili smo volonterski, niko nije razmišljao o novcu, nego o tome da napravimo nešto zajedno. U pesmi nema patetike. Tu je samo prljavi rokenrol, koji sviraju ljudi koji su isto tako prljavi, ali su zato iskreni i čisti iznutra. I govori o tome koliko dobrog želimo svima. Slovenci imaju jedan dobar moto, koji glasi „manje pucaj, više tucaj“, i koji se nalazi u pesmi „Slušaj ‘vamo“. Promocija projekta po imenu Rimtutituki, bila je 2. marta u Muzeju Kinoteke. On ne sadrži samo gore pomenutu pesmu, koja se uveliko pušta na radio stanicama, već čitavu kampanju sa bedževima, majicama i porukama za mir.
Magi je učestvovala u pesmi „S one strane duge“. Zašto ostali iz benda nisu učestvovali?
Milan: Zvali su i mene, ja bih se verovatno pojavio da nisam bio umoran. Prethodne večeri smo se bili vratili sa nekog puta, a trebalo je da budemo u jedanaest sati pre podne u studiju. Magi je, kao poznati ranoranilac, otišla. Simpatično je što su napravili tu dečju pesmu i što nema nikakvih političkih asocijacija. Sad treba da snime ploču, za decu. Magi ima jednu pesmu koja će biti na toj ploči.
Tako se povela priča o beogradskoj rokenrol sceni, raspadu Oktobra 1864, Čavketovoj ulozi u predstavi „Na kraju crne rupe“… A potom smo razgovarali i o književnosti, filmu i muzici.
Voleo si Nemanju Mitrovića.
Milan: Nemanju još uvek volim. On je moj omiljeni mlađi pisac. To je čovek koji je napravio seriju knjiga posebne vrste duhovnosti, koja, opet, nedostaje mnogim piscima. Stvorio je svoj stil i svoj način izražavanja, što je jako teško postići, naročito u književnosti. Gde se reči lako troše, drobe i propadaju kroz prste. Nemanja je uspeo da ih održi na okupu i da napravi nešto interesantno od njih.
Da budu sveže i drugačije od drugih. On pravi, ono što se nekada nazivalo, lepu književnost. To je retkost. Kao Andrić. Ne znam zašto me podseća na Andrića. Verovatno, zbog te finoće i elegancije reči koju obojica imaju.
A film?
Milan: Sviđa mi se Vendersov film „Nebo nad Berlinom“. Ali ovaj njegov novi „Do kraja sveta“ je odvratan. Jedva sam ga odgledao do kraja. Opet, pojavili su se neki kritičari koji su na TV izjavili da treba zabraniti Vendersa i Džarmuša.
Misliš na Isidoru Bjelicu?
Milan: Da. Ako je Venders napravio nešto loše, to ne mora da znači da ga treba zabraniti. On ima divne filmove. Volim te malo umetničke filmove. Džima Džarmuša na primer. Mislim da mu je ovaj poslednji „Noć na Zemlji“ divan. Samo mi se nije dopala finska priča.
(…) I onda se pojavi Bjelica i kaže kako on ne zna da pravi film. On možda ne zna da napravi američki komercijalni film, a mislim i da ga ne interesuje. A i zašto bi? Zašto bi svi filmovi bili na isti kalup? To je kao neka ideologija. Mrzim ideologiju. Razdvaja ljude. Ideologija i religija.
Muzika?
Milan: Trudim se da što više slušam nove grupe. Sviđaju mi se razne stvari. Novi album Urban Dance Squad je fenomenalan. I Red Hot Chilli Peppers su dobri. To su sve jako energični momci, koji deru po gitarama. Naročito ovi prvi. Red Hot su napravili svoj zvuk i unutar tog zvuka prave pesme, a UDS se igraju, usporavaju i prave čudne i interesantne stvari. Malo su teške za slušanje, pošto su krcate idejama. Ali to je dobro, sviđa mi se.
Na kraju — šta misliš o komercijali. EKV su jedan od retkih bendova kojl su koliko-toliko uspell da izbegnu lošu stranu toga.
Milan: Mislim da nije greh biti komercijalan, ukoliko se to ne zloupotrebljava. Loše je kada se neko zanatski bavi muzikom. To je strašno. A ukoliko mu je to priroda, onda je to prava stvar.
