…A ČITAVA VEČNOST ZA NJIH!

Momčilo Rajin i Dragan Ambrozić, „Ritam”, broj 3, april 1989.

Nekadašnji furiozni trio ŠARLO AKROBATA, je bio VELIKI sastav. U njegovim redovima su se nalazili vrsni instrumentalisti: Dušan Kojić-Koja (najbolji basista u Jugoslaviji svih vremena), zatim Milan Mladenović (najbolji jugoslovenski gitarista od rata na ovamo), i VD – (izvanredni bubnjar, sa drvenim palicama!?)
Raspadom Šarla, nestala je magija. Životna staza po kojoj Milan Mladenović kročio sledećih godina, kao da podseća na stereotipne obrasce, preuzete iz američke filmske industrije. Od potpune anonimnosti i kult statusa prvih ploča, do opšte prihvaćenosti i kosmičkog uspeha (zadnjih ploča), KATARINA II (tj. EKATARINA VELIKA) je prevalila dug i mukotrpan put. Ploča nazvana „Ekatarina Velika“ (1985) je bila eksplozivno-razbijačka (sa Firčijem za bubnjevima), i vešto je ocrtavala tadašnji (i do sad najbolji) koncertni period grupe. Sledeći albumi – „S vetrom uz lice” (1986), „EKV – Uživo u Kulušiću“ (1986) i „Ljubav“ (1987) bill su samo prirodna progresija smišijenog napada ove nekadašnje „neobične“ kult grupe.
Očigledno je da oni nisu hteli da „sagore u sebi“, kao MAGAZINE, ХТС, i dr, koji nisu shvatili za koga prave muziku (za sebe ili za publiku), već su (poput Simple Minds 1985, ill Električnog orgazma 1986.), spoznali da se bez određenih komercijalno-životno-filozofskih ustupaka, put do šire publike (i vredosnih papirića), ne može ostvariti. Šta je to što ljude nagoni da vole ill mrze ovaj neosporno (tekstualno) najpretenciozniji jugoslovenski rock sastav.

Zašto još jedan intelektualni „HARD- CORE” album? Zašto još jedna vizija patvorenog života? Ovim, i mnogim drugim pitanjima, redakcija „RITMA“ je razgovarala sa glavnom pokretačkom snagom EKATARINE VELIKE – Milanom Mladenovićem.

Da krenemo pravo u centar. Uvek me je zanimalo kako radiš svoju kompoziciju, kako kao bend obavljate to zajedno?

Milan: Mi stvari uglavnom radimo na probama. Neko ima neku ideju i onda od nje zajedno oblikujemo pesmu, mada se ponekad desi da ja donesem stvar gotovu pa onda nešto malo promenimo. U tome krećemo od muzike, ali ako tekst nije dobar, ipak, pesma ne postoji. Muzika daje neku početnu asocijaciju koju ti onda uobličavaš rečima i ako uspeš u tome i pesma je uspela.

A ti si taj koji odlučuje o tome?

Milan: Ja uglavnom pišem, ali dosta toga donese i Magi, ponešto zajedno uradimo. Pesma se sklapa deo po deo, i to je dosta frustrirajući posao, jer znaš da će ona u jednom trenutku biti celovita, a taj trenutak nikako ne stiže i ne stiže. Puno vremena prođe dok se sve ne sastavi, dok ne dođe sve na svoje mesto. Ne postoje u tome nikakva pravila, to je dosta otvoren posao.

Za vreme Šarla Akrobate karakteristika tvojih tekstova bila je ekspresivnost, a potom je očito sa EKV usledilo vraćanje u unutrašnjost, u ono što se dešava u tebi. Kako ti vidiš taj odnos?

Milan: Nešto što se dešava izvan tebe ti i ne možeš da poznaješ tako dobro kao što poznaješ sebe, samim tim što jesi u sebi, ma koliko se trudio da ne budeš. Onog trenutka kad počneš da obraćaš pažnju na ono što se dešava u tebi, otvori ti se ceo jedan svet koji si ti sam, i koji je vrlo interesantan. To možeš kao temu da eksploatišeš beskonačno, jer se ljudi stalno menjaju. Međutim svaki čovek je u isti mah i odraz onog što se dešava spolja.
Naše pesme nisu okrenute nama samima već svemu što se dešava, samo što mi ne pevamo kako je trenutno u Jugoslaviji sranje, to nećeš čuti na taj način ni u jednoj našoj pesmi. Ako pogledaš malo bolje naše tekstove to je ipak svuda jasno rečeno, nedvosmisleno. Banalizovanje stvari kroz reči pesama je nešto što nam ne odgovara, kao osobama. Druga i treća ploča su nam eventualno bile okrenute više ka unutra, međutim „Ljubav“ i ova nova, „Par godina za nas“, imaju sadržane u sebi situacije koje mogu da se prepoznaju i iz društva i iz svega što se okolo događa.

Da li bi se složio sa konstatacijom da ste se kroz Šarla praznili?

Milan: Pazi, Šarlo je bio bend koji nije imao nikakvu koncepciju, kao prvo, bend u kome je sve rađeno u magnovenju. E sad, što je to sve imalo nekog svog smisla, to je bila stvar slučaja. To se sve uobličilo u sklop koji je izgledao nameran, a bio je slučajan, odnosno bio je namerno-slučajan, ako može tako da se kaže. Bio je nešto automatski postignuto, putem izvođenja i rađenja nečega. Ljudi prolaze kroz takve periode, ali mislim da kad dobiju koju godinu više požele da bolje kontrolišu to što rade i na taj način više i kažu.

Misliš li da je otvorenost poslednje dve ploče normalno ishodište te težnje?

Milan: Ne, ja mislim da je to jednostavno situacija nalagala. Stvari koje pritiskaju spolja postaju suviše jake da se ne bi odrazile i na onome što radiš.

Zar nije moguće da je to ipak posledica tvog sazrevanja. da si recimo postao svesniji onog što radiš?

Milan: Možda, ali bih to tek za pet-šest godina mogao da kažem. Nemam nikakav odmak od ovoga što radim sada.

Šta podrazumevaš kad kažeš pritisak spolja?

Milan: Mislim nа politički i ekonomski pritisak, na nestabilnu siluaciju koja ne dopušta nikakvo zastajanje, mir ne postoji u ovoj zemlji. Estetski pritisak ti u stvari dolazi isključivo kao pritisak tehnološke zaostalosti zemlje i nedostatak novca koji je neophodan da se bilo kakav proizvod uobliči dovoljno po tvojim zahtevima, po kriterijumima koje same određuješ. To važi i za omot ploče i za snimanje spota i za samo pravljenje onog osnovnog – snimka za ploču.

EKV se uvek trudila da drži sve pod svojom kontrolom…

Milan: Da, ali je kod nas nemoguće isterati sve. Ne postoji interes sa strane, jer u ovom poslu prosto nema dovoljno novca. Da ga ima bilo bi puno lakše kontrolisati ceo proces i isterati ono što želiš. Ovako, disko kuće za isti takav proizvod kakav je naš – za ploču, potroše manje vremena i novca ako je urade sa nekim pevačem narodnih pesama koji ima jeftin omot, brzo snima i ne pita kako je snimljeno, a pritom proda dvadeset puta više nego mi. Njima je jednostavno nelogično da ulože u rok ploču koja ima drugačiju tehnologiju pravljenja.

MAGIČNO MISTERIOZNO PUTOVANJE

Na „Ljubavi“ i na ovoj ploči očigledno ste upotrebljivali elemente mističnog – što to tebi znači?

Milan: Mistika je nešto što se nalazi svuda oko nas, samo treba začeprkati malo i ona će se pojaviti. Ljudi na to ne obraćaju pažnju, a mene je uvek to nekako privlačilo, i danas volim naučnu fantastiku. Borhes je čovek koji je uspeo da zaključa fantastiku u sobicu gde je drži pod jakom kontrolom, služi se njom, pribegao joj je kao sredstvu da bi privukao čitaoce onom što želi da kaže. Volim sve vrste fantastike, posebno rane knjige Ursule Legvin, kao što je „Leva ruka tame“ – to je jedna od najboljih knjiga koje sam pročitao uopšte. Dopala mi se ideja ljudskosti u tome, šta je čovek i koliko to što on jeste ima malo veze sa nekim perifernim oznakama. Često se dešava da sve što kažeš, i ono mahinalno, posle otkriješ kao povezano sa nečim vrlo realnim. Hoću da kažem, ono što ti se možda čini otkačenim, kad se poveže sa nečim vrlo jednostavnim i običnim u stvari ti se ukazuje kao nešto vrlo normalno, a ono što je normalno ne može nikad da bude otkačeno.

Ljudi pribegavaju bežanju od stvarnosti. Kada poslušaš domaću muziku koja se pušta na radiju… imaš vrlo jeftine imitacije stranih grupa, vrlo malo originalne muzike, a od velikih grupa niko ne govori ni o čemu što se stvarno događa. Niko ne govori neke važne stvari i ako ne verujem da ti ljudi o tome ne razmišljaju. Ja lično imam potrebu da kažem nešto povodom svega toga. Ne smatram da je ono što radi EKV obična zabava, mi radimo nešto što ima veze sa zabavom, ali ne bih bio iskren kad bih sad pevao neke tra-la-la pesme pošto se ne osećam tako. Uostalom mi na svakoj ploči napravimo po dve-tri pesme koje nemaju veze sa situacijom, koje nisu mračne, ali to je zato što se u tom trenutku tako osećamo. Međutim, celokupno gledano naše ploče jesu teške, depresivne… to je samo ono što se zaista nalazi u nama. Po meni to su ozbiljne stvari, a ako ljudima izgledaju mračne…

U tvojim pesmama može se videti i puno nedoumica, sve one završavaju ill počinju sa „ja ne znam da li sam bio u pravu, ja ne znam da li ćeš da mi se vratiš“… prepune su pitanja. Izgleda da se ne baviš iskazima nego nedoumicama.

Milan: Ja mislim da je to oblik iskazivanja nekih vrlo jasnih stavova. To nisu nedoumice. I pitanje je odgovor, samo forma kojom se nešto iskazuje.

Čini se i da se mnogo bavite putovanjima u svojim pesmama, konkretno na ovoj ploči „Iznad grada” i „Amerika“, nije li to neki eho jednog vremena koje je završeno? EKV nikada nije bila preterano vesela grupa. Na ovoj ploči vidno probija neka vrsta depresije. Da li je to samo odraz ovog današnjeg vremena i situacije?

Milan: Ne, mislim da si to pogrešno shvatio. Konkretno pesma „Iznad grada“ je pesma o jednoj noći provedenoj u gradu sa prijateljima. O grupi ljudi koja ode na piće, pa posle pića u diskoteku, pa onda kod nekoga – dakle o ljudima koji svoj život provode gluvareći, kao u onoj pesmi Igija Popa, e to je ta pesma samo rađena kroz drugi tekst i drugu melodiju. A „Amerika“ je takođe ovde u prenosnom smislu. Amerika je kod nas reč koja označava nešto nedostižno, zemlja gde teku med i mleko. Kad kažem Amerika, ne mislim na pravu Ameriku već na rešenje nekih stvari koje nisu rešene. Ako je ovde dosadno onda rešenje postoji na nekom drugom mestu, koje se čini nedostižnim. Odnosno ono je dostižno jedino ako tu Ameriku pronadeš u sebi. To je vrlo jednostavna pesma.

Mene to malo podseća na pesmu Korni grupe „Put na istok“.

Milan: Apsolutno nema veze.

Pa ima sa idejne strane, to putovanje u sebe da bi se pronašlo nedto što je ispunjavajuće…

Milan: Sličnost postoji samo u idejnom, ali ne u muzičkom smislu. Mada ta ideja uopšte nije ni najmanje originalna, siične primere možeš naći kod bezbroj grupa. Ja sam Korni grupu preslušao pre dvadeset godina i raskrstio sa njima na vrlo oštar način.

PUT KROZ PANK

Čime si se bavio, šta te je posebno zanimalo u gimnazijsko vreme, pre tvoje prve poznatije grupe, Limunovo drvo? Iz čega je uopšte proizašla ta potreba da sastaviš pesmu i odsviraš je nekom?

Milan: Ja sam svirao od ranije. Učio sam gitaru još u Sarajevo, dok sam bio u osnovnoj školi. Tad smo kod istog učitelja gitare išli Marko Vuksanović (iz Automobila) i ja. I čitao sam puno knjiga. Pesme sam pravio od petog razreda, dakle od kad sam imao dvanaest godina. Posle je došlo Limunovo drvo.

Sećam se da si još tada lako pisao pesme, pošto je ta grupa bila u stanju da za mesec dana izmeni oko pola repertoara. Da li i dalje nemaš problem sa tim?

Milan: Ne toliko. Čovek se – ne bih rekao isprazni – već mu porastu kriterijumi, tako ono što bi nekad zadržao kao dobro danas čak i ne uzimam da razmatram da li bih svirao, što znači da se broj pesama na raspolaganju smanjio. Mada imam gomilu nekih pesama koje „nikad neće ugledati svetlo dana“.

Razmišljaš o solo ploči?

Milan: Ne, trenutno radim sa Rex llusiviijem. To me zanima – upotreba glasa bez teksta i druge upotrebe glasa, različite od onih uobičajenih.

Kad si osetio taj momenat da smeš da izvedeš svoju pesmu, šta je to što te je izvelo na binu?

Milan: To je najnormalnija stvar. Jednostavno trebaš ono što rađiš da dovedeš do nekog stepena na kome te nije sramota da se pojaviš pred ljudima, jer znaš da je to dobro. Ako je to dobro, onda nemaš nikakvih problema, to te ponese i ne postoji ni trema ni strah. Trema je ustvari strah da ćeš zabrljati negde, ali ako si čist prema sebi, znači da si čist i prema drugima i nikakav strah onda ne izvire iz toga.

Da li je postojao neki spoljnji razlog, mislim na pank, koji je uticao na tvoje bavljenje muzikom?

Milan: Ja sam počeo da sviram i pre panka. Pank nije bio nikakav početak, već samo šok koji se desio. Mada mislim da je pravo vreme za njega sada. Pank je bio samo pomeranje na neke ljudske granice, znači spuštanje nekog besmislenog tehničkog nivoa na ljudskiji nivo. Počelo je da se traži da ti nešto govoriš ljudima, da imaš neki razlog, a ne samo puko „umeće“ na gitari.

Znači taj šok panka se i tebi dogodio?

Milan: Pa da, ja sam shvatio da postoji ceo drugi svet, da je besmisleno sedeti kući i vežbati skale, kad možeš da kažeš nešto mnogo otvorenije i jasnije, jednostavnije, više na svoj način nego na neki tuđ, koji ti je samo interesantan ili lepo zvuči, u poređenju sa ovim što je sadržalo pravi razlog u sebi.

Kako si upoznao Koju?

Milan: Pa on je bio, tako, klinac koji se vukao svuda, muvao se po SKC-u. Ja sam bio stariji od njega. Koja je već u Limunovo drvo bio ušao, pre Šarla. Tu su, originalno bili Gagi – gitarista, ja, Mikica – pevač /sada u „Kako ko”/, Maksa – basista i Dule – bubnjar. Onda su ti ljudi polako odlazili i došao je Koja kao basista tako da smo na kraju svirali Gagi, ja, Koja i VD na bubnjevima. Kad je i Gagi otišao, promenili smo način sviranja i onda je bilo glupo da nastavljamo pod starim imenom.

Da li bi mogao da prokomentrišeš opus EKV, kako sad gledaš na sve to što je ostalo za vama.

Milan: Prva ploča je bila eksperiment. Nismo imali izgrađen stil već je bilo više mogućih pravaca kojima smo mogli da krenemo u tom trenutku. Druga ploča je bila jedna poetska ploča sa netipičnim rešenjima za to vreme. Naročito tekstualno. Svi ti tekstovi su uticali na to da nas publika teško shvata, iako su po meni bili jednostavni. Treća ploča, „S vetrom uz lice“ – pesme na njoj nisu imale neku zajedničku crtu, svaka je bila za sebe. To је naša ploča koja je najviše pop. Četvrta, „Ljubav“ – vratili smo se unatrag nekim težim stvarima. Za ovu poslednju ne znam, mora da prođe izvestan period. Teško je da neko ko nešto napravi odmah to i ocenjuje.

Ali ako bi ovu ploču smeštao u kontekst cele karijere kako bi je okarakterisao – kao kraj ili početak nečeg, kao razvoj kog dela EKV, posebno kad se uporedi sa pločom „Ljubav“?

Milan: Ne znam, meni sve naše ploče deluju različito, a ljudi koji znaju o čemu se radi nalaze tu nešto isto. Po meni se sve ploče koje smo napravili razlikuju drastično. Tačno imam sliku kako smo radili, ti snimci su mi hiljadu puta prošli kroz glavu i za mene je uvek bilo dugačije iskustvo. Ovu ploču smo radili tako što smo malo više ulazili u manir, to jest pesme se više razlikuju međusobno. Jedna strana je vrlo otvorena, svetla, druga je tamna i što ideš dalje mračnija.

Imaš li određenu predstavu kakvi ljudi slušaju EKV, koja je vaša publika?

Milan: To su uglavnom srednjoškolci i nešto onih koji nas prate od podetka, kojima su se dopadala ona naša namrgođena lica. U međuvremenu mi smo promenili način komuniciranja. Malo smo se otvorili, nismo više tako mračni i ne šminkamo se više. Sad smo ležerniji.

Gde ti se čini da bolje prolazite, po gradovima ili u manjim mestima?

Milan: Podjednako prolazimo. Mi smo pre svega koncertna grupa, uživo mnogo više dajemo nego na ploči. Tek tu možeš da se otvoriš i sve kažeš u jednom dahu,

Tim je čudnije da vaš album uživo to nije preneo na odgovarajući način.

Milan: Da, nije verna slika. Bio bi bolji da je snimana cela turneja pa da se odbere najbolje, a ne samo dva uzastopna koncerta. Zato ćemo najesen /akо najesen uopšte bude postojalo/ izdati LP koji de se zvati „Prljavo“. Na njemu će biti snimci koje ćemo uraditi na ovoj turneji, kombinovani sa nekim od mnogih starijih koji su ostali sačuvani – iz Kulušića, Srpskog narodnog đozorišta, a oni su nešto sasvim drugo.

KAFANSKA PEVAČICA I DRUGI SARADNICI

Na poslednje dve ploče ste sarađivali sa Teodorom Janijem. Koliki je njegov uticaj bio na prethodnoj, a koliko na ovoj ploči?

Milan: On je, kao prvo, jako dobar snimatelj. Čovek koji je navikao da radi po sasvim drugim standardima nego što su ovi naši, koji su jako niski, Tako da te on tera da odsviraš nešto pedeset puta dok ne dobije ono što hoće, ono pravo i iz sviranja i iz pevanja. To se kosi sa propisanim vremenom u studiju, ali sve se nekako ipak navuče. On je pre svega muzičar i fantastično svira gitaru, vrlo je iskusan, ima četrdeset godina, svirao i radio sa mnogim poznatim muzičarima.
Na poslednjoj ploči uradio je samo dve pesme – „Nisam mislio na to“ i „Par godina za nas“, jer ga je Bregović držao četiri meseca u karantinu. Bitan je njegov odnos prema radu. Nije on toliko dobar producent koliko može da iščupa iz tebe neke sitne stvari koje dodaju živost celom snimku.

Da li ste namerno išli na to da tvoj glas ovde ne bude u prvom planu?

Milan: Moj glas je u matrici. Ali ja bih to pre objasnio time što smo sada po prvi put došli u situaciju da smo toliko nezavisni od disko kuće da ona ne može da nam vrati traku i kaže „pustite glas jače”, što što je njima najbitnije.

Znači još uvek idete više na ultrakratke nego na srednje talase?

Milan: Pa da. Postoji određen nivo na kome želiš da radiš, a on se u našem slučaju još uvek, normalno, računa po onom što se radi na Zapadu, odakle i dolazi cela ta rok i pop produkcija i gde se i postavljaju merila po kojima se valja ravnati. Tamo se glas tretira kao instrument, nešto što je deo celokupnog zvuka, dok je u našoj pop i narodnoj muzici glas ispred svega.

Kako bi definisao ljude s kojima radiš, kako bi ih odredio?

Milan: Ljudi ne mogu da se definišu, mogu samo stvari. Jedino ako ne misliš psihološki.

Hajde ovako: da je Magi film, šta bi bila?

Milan: „I bog stvori kafansku pevačicu“. Ne, to bi bio najsmešniji odgovor…/skoro minut razmišljanja – prim, aut./ … „Istine i laži’ /režija Ingmar Bergman – prim. aut../

Mislio sam više na to kakav uticaj na zvuk grupe ima koji član.

Milan: Magi svira nešto jako vazdušasto, oblačasto, magično. Bojan svira jako melodično, što je nekarakteristično za bas, ali sada sve teže i teže, bazičnije. Ja nisam baš gitarista, to mi je prateći instrument, više sam pevač, mada obožavam da sviram gitaru, ali ne shvatam sebe kao gitaristu.

Kako se odvija ta saradnja sa Rex llusiviijem?

Milan: Nas dvojica radimo po imenom „Dah anđela“ i pokušavamo da spojimo ambijentalnu muziku, naš paganski folklor i staru srpsku crkvenu muziku. Mislim da smo sad već na tom stupnju da možemo da kažemo – to smo napravili tako da ima svoju koherentnost i prepoznatljiv zvuk. Svirali smo u Novom Sadu, Subotici, i u klubu koji se zove „Palace“ u Parizu. To je u stvari diskoteka, tim je veće iznenađenje i za mene bilo koliko smo dobro prošli. Na Zapadu postoji dosta interesovanja za tu, nazvao bih je novom ozbiljnom muzikom, bar u onom krugu ljudi koji sluša Hasela, Ina, Arvo Parta, Harolda Bada.

To radimo sa Marijom Rankov, našim menadžerom. Potpuno je zadovoljstvo time se baviti, jer je sve potpuno otvoreno, nema forme koja bi ovom inače bila i neprilična, nema nikakvih ograničenja.

Hoće li ti snimci negde izaći?

Milan: Imamo samo demo snimke koje smo dali Mariji i ona ih šalje dalje. Može se desiti da izađe ploča. Bilo bi dobro.

Grafička oprema intervjua: ZMM, fotografije: Goranka Matić