IMA NEKA TAJNA VEZA

piše Biljana Šačić, „Ćao“, 1991.

ĆAO: Milane, izašla vam je nova ploča “Dum Dum”. Možeš li da nam kažeš nešto više o njoj, jer na omotu, kao i obično, nema podataka ko je šta radio?

MILAN: Hteo bih da nabrojim par ljudi kojima bih želeo da se zahvalim zbog toga što su nam jako pomogli kad smo snimali, i koji su bili od velike fizičke pomoći zato što su, ono, umno i fizički bili – tu, sa nama. Na prvom mestu je Duško Ercegovac, naš menadžer, koga često zaboravim da pomenem, jer se on – podrazumeva. Međutim, čovek je ipak na prvom mestu. Da njega nije bilo – ništa od ovoga! Cela ploča je finansirana s njegove strane, pa je PGP preuzeo. Malo je obrnutim redosledom išlo. Tu su bili i Željko Božić, Milan Prokop, Tanja Jovićević, Zvonko iz “Van Goga”, Đorđe Petrović, Teodor Jani, Jan Šaš… Ploča je snimana u Studiju M, i Studiju 1 Radio Novi Sad. Omot je radio Vuk Veličković.

A muziku i tekstove…

MILAN: Muziku i tekstove smo radili još prošle zime, negde u decembru, januaru, februaru. I pravili smo je pod velikim pritiskom zbog toga što se osećalo u vazduhu da će nešto strašno da se desi. Kao što je ovaj rat koji se sada dešava. Mi normalno, nismo znali da će da dođe do ovakvih krajnjih konsekvenci, do užasa, do pucanja, do mrtvih ljudi… ali, nekako smo osetili da će biti nekog sranja, tako da smo bili opterećeni tim i morali smo da skrenemo pažnju ljudima da nešto strašno visi u vazduhu i da se mi ne možemo pomiriti s tim da to postoji, pošto smo mi svoju mladost proživeli u nekom mirnijem vremenu, koje možda nije bilo najsretnije. Međutim, ljudi su bar mogli da rade ono što su voleli da rade, i nisu bili suočeni sa situacijom koja se svodi na neko preživljavanje. To što se sada dešava to je jednostavno – preživljavanje. Tako da sva ta muzika i svi ti tekstovi koji se nalaze na toj ploči nose tu atmosferu, koja je onako, jeziva, preteća. Zato i jeste ta ploča tako mračna, i depresivna.

Ploču sam pažljivo slušala, od pesme do pesme, pa bi bilo dobro da napravimo jednu analizicu, jer sigurno da one govore nešto više nego što onako, čak i pažljivim slušanjem možeš da “čuješ”… “Mi čekamo tvoj znak… Ja sam rođen da vladam… „Siguran sam ili samo mislim da sam siguran“… „Bolje da nisam saznao, bolje da nisam shvatio”.
Šta je to što je iza ovih stihova?

MILAN: To su sve aspekti u kojima se čovek nalazi suočen sa nekom nerešivom situacijom koja ne zavisi od toga da li će on malo više ili malo manje da se potrudi. Pesma “Dum dum” je prva pesma na ploči i govori o borbi za vlast, o beskrupuloznosti ljudi koji se bore za vlast. Pesma “Siguran” više liči na stav nekoga ko traži sigurnost u nekom zatvorenijem svetu. Normalno, kad postoje tako strašna dešavanja, ljudi se okreću najbližima: ženi, majci, devojci… Znači, nekom užem krugu ljudi. Okreću se stvaranju. “Odgovor” je da smo se mi poigrali sa nekim bitlsovskim muzičkim nasleđem. Dugo vremena nismo znali ključ kako da razrešimo stil pesme, pošto je ona kombinovana – narodnjak i neki bitls-fazon. Tekst je potpuno narodnjački, čak i pevanje nekako liči na našu narodnu muziku. Teško je to bilo izbalansirati  da se stopi nekako, da budu jedna pesma, jedna celina, a da nekako ne smrdi. Glavni potez je uradila Margita koja je rekla: Otpevaj ovako… i onda sam ja otpevao tako, i to je to.

Često pominješ nebo? Da li si ti religiozan ili je nebo metafora nekih pojmova, pojava…

MILAN: Uopšte nisam religiozan. Nebo je, zna se, simbol nečeg nedokučivog, nečeg što se nadvija nad svima, simbol nekog zajedničkog života sa prirodom, sa kamenjem, ljudima, morem, simbol života na planeti. Znači, nebo je simbol nečeg iskonskog.

 “Iskrenost je zabolela, reči su me očarale…” Da li si ti tip koga reči mogu da očaraju? Imam utisak da si prilično zatvoren i da nisi baš neki emotivac. E sad, to može takođe da znači i tvoju veliku emotivnost koju ti vešto kriješ baš tim svojim ponašanjem nekog nepristupačnog tipa. To je ono što može da se “vidi” spolja. A kakav si ti, u stvari?

MILAN: Ja mislim da su svi ljudi emotivni samo što neki to više pokazuju a neki manje. Normalno je da postoje i neke “greške” prirode – koje ne osećaju ništa. Ali, to nisu ljudi, ja mislim. Stvar je samo ličnog opredeljenja kome će se neko otvoriti, a kome neće.

Ti si prilično “zatvoren” za medije, deluješ čak učaureno?

MILAN: Nisam. Nisam.

Možda sada više nisi… “Neću te moliti, neću tvoje teške ruke oko moga vrata”.
Ovaj stih malo grubo zvuči. Ko je smislio taj stih, i čije su to šape?

MILAN: Moj. To je ona stara priča. Karavan prolazi, psi laju. To je priča o životu koji prolazi pokraj ljudi koji su dugo bili okovani, čije su i ruke i noge bile u okovima, koji nisu mogli da se pokrenu, ni da se pobune protiv nečega što im ne odgovara. To je poziv da se nešto uradi.

“Nemamo vremena, nemamo razloga da stanemo ovde i sačekamo kraj”?

MILAN: Pa to su neke stvari koje su počele da se dešavaju pa su stale.

A gde ćete vi to, gde mislite da idete a nećete da stanete?

MILAN: Ovde! Radi se o našoj domovini! O Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji, ne znam, Evropi… Ne treba stati, ne treba se prepustiti da nas odnese prljava voda koja teče… Već par godina. Treba se trgnuti, i treba nešto uraditi. Trebalo bi nastaviti ono što je počelo, pa onda stalo.

Jesi li ti nekada razmišljao o svojoj domovini, kao što to danas radiš? Čini mi se da niko od nas prosto nije morao da razmišlja. Bilo je lepo, tako je bar većina doživljavala period pre ovog.

MILAN: Razmišljao sam o svojoj domovini na sledeći način: Postojali su za mene Beograđani, Zagrepčani, Dubrovčani, Sarajevčani, i tako dalje. Te nacionalne podele za mene nisu postojala, pošto sam i sam iz mešovitog braka. Za mene je to bilo neshvatljivo, a nisam ni nailazio na takve neke primitivnosti. I sad ova eksplozija nacionalizma je – odvratna stvar!

“Toplo je na jastuku, u polusnu… Miriše na doručak”

MILAN: Pa, to je priča o građanskom ratu. U to vreme kad je tekst napisan, nije ni počeo, ali je nešto “visilo” u vazduhu. To je priča o mladom čoveku koji leži u krevetu sa svojom ženom, devojkom, koji se budi uz spikera sa radija koji kaže da je počeo građanski rat… Sledeće slike su o tome kako vojnici, ne znajući zašto to rade, bore se protiv nekoga. Zašto to rade, ni oni sami ne znaju. Možda postoji i neki razlog, ali ne verujem da ni druga strana zna zašto to radi. Sve što znam to je jedan besmisleni rat koji nema budućnost. Ne postoje pobeđeni, ne postoje pobednici, postoje samo žrtve tog rata. Svi su – žrtve.

“Ova noć miriše na istinu…”

MILAN: To je “Zabranjujem” prva sa B strane.

Voliš li ti istinu?

MILAN: Pa, istina je ono za šta se ljudi bore. Savršena istina ne postoji, postoji samo verzija istine u kojoj mi živimo. Oni koji su udaljeni trideset kilometara dalje već imaju svoju verziju te iste istine, i oni isto misle da su u pravu i potpuno su u njoj. Istina je jedna nedefinisana stvar. Ne postoji prava istina. Svako ima svoju istinu.

“Uzima dušu… ” Ko ti to uzima dušu?

MILAN: Glad! Nešto što tera ljude da… otimaju.

Toliko su tekstovi puni pesimizma, ima li tračka optimizma?

MILAN: Mislim da je izbacivanje ovolike količine mračne energije – katarza! Posle katarze sledi… sunce, prosvetljenje… Trebalo bi svi da prođu kroz katarzu. Inače bilans svega što se događa je – jeziv.

Tu su zemlja, i nebo i glad… “Sasvim je isprano sećanje moje… zidovi znaju čuvati tajne… Osvrni se mirno na godine prošle”. Sjajna pesma. Ona se meni dopada.

MILAN: Zove se “Bledo”. To je jedna spora pesma. Jako tužna i jako nežna. Priča je o osobi koja ostaje – sama. Napuštena. Koja svodi neki svoj bilans. U stvari, neko to svodi za nju.

Čija je to pesma?

MILAN: Moja. Margita mi je pomagala na tim tekstovima, tu i tamo.

Tekstovi su prilično ozbilni, imaju baš neku suštinu. “Gladni smo sedeli u polumraku i večerali reči o tome ko je kriv… bla, bla, bla”…

MILAN: Ta pesma ima dve posvete. Jedna posveta je Igi Popu, koji ima ploču koja se zove “Bla, bla, bla” i kojeg ja obožavam, a mislim, svi mi u bendu. Čovek je istorija rokenrola, pravi rok pevač, najbolji, najiskreniji, najdirektniji. Druga posveta nije toliko bitna. „Đavoli“ imaju jednu pesmu „Pričaj mi o ljubavi“, koja je iz potpuno drugog fazona, potpuno je nežna: oni leže, gledaju mesec, more, a ovo je sasvim nešto drugo. „Pričaj mi o ljubavi“ je ovde sasvim iz neke dosade, zlobe, očaja, da se prekine nešto tom rečenicom.

Ta rečenica je dobar šlagvort za ovaj razgovor. Pa, ja bih tebe zamolila, pričaj mi malo o sebi? O Milanu Mladenoviću? Možeš li?

MILAN: Pa, ne znam koliko ja mogu da pričam o sebi.

Pa pričaj mi o sebi, kakav si ti čovek, koliko si se promenio. Imam utisak da si se ove godine prosto promenio. I to značajno.

MILAN: Mi se svi menjamo, znaš. Moj profesor biologije — u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji — koji se zove Joza Skok, strašno je voleo da igra fudbal, i imao je običaj da govori „Ja sam dobar čovek, al’ sam životinja na terenu!“

I ja sam išla u Jedanaestu, ali se ne sećam tvog Joze! Koje si ti godište?

MILAN: 1958!

Da li bi ta Jozina rečenica bila opis i za Milana Mladenovića?
Milan se nasmejao. I, mogu vam reći da je čovek potpuno drugačiji kad se nasmeje. Ima čak nešto veoma prijatno i lepo u tom osmehu. Onako, sa onim repom i dugom kosom, vrlo mrkog i ozbiljnog pogleda, podsećao me je na — indijanca! I to nekog mudrog, ali hladnokrvnog. Ovaj Milan Mladenović, s kojim sada razgovaram, ošišan je na kratko, ozbiljan, ali kad se nasmeje otkriva jednu vrlo prijatnu osobu, s kojom vam je lepo da pričate. Kad sam krenula na ovaj razgovor čak sam mu se javila da otkažem za neki drugi dan, da bih skupila još malo hrabrosti jer sam čula da je čovek vrlo „nenaklonjen“ novinarima i da obožava „duge“ odgovore „Da“ i „Ne“. Međutim, čovek je već krenuo. Nisam imala kud i morala sam da dođem. Razgovor teče dalje…

Pričaj mi o svom detinjstvu…

MILAN: Ja sam rođen u Zagrebu i živeo sam šest godina u Zagrebu. Imam jako lepe uspomene odande, onako, baš klinačke: igranje u parku. Onda sam se preselio u Sarajevo. Tamo sam krenuo u školu, tukao se na ulici, igrao fudbal. Bio sam dobar đak, imao sam puno drugova. Onda sam došao u Beograd i išao u školu „Branko Radičević“..

Na Topčideru! I u tu sam školu išla, stanovala sam u Andre Nikolića. Nisi valjda i ti?

MILAN: To je najlepši deo Beograda, ubedljivo. Tu su još uvek veverice, šuma… tu čovek može da podivlja… Ja sam išao tamo gde je ona padina, gde je crkva, pećine, i to prave. Nikad neću moći da zaboravim taj Topčider. I kad budem mogao da biram gde ću da stanujem, stanovaću tamo, pošto nije suviše fensi kraj, kao što je Dedinje. Kuće su malo skromnije, ali je predivno. E, onda smo se preselili na Konjarnik pa sam tamo živeo jedno dve-tri godine.

Nemoj mi samo reči da si stanovao u Ustaničkoj ulici, jer sam ja tamo stanovala od ’61.

MILAN: Baš u Ustaničkoj, i to gore na Konjarniku. Posle sam se preselio na Novi Beograd, kod Sava centra.

E, ja sam otišla na Karaburmu… Pričaj mi o rokenrolu i kako si se ti našao u svemu tome.

MILAN: Uvek me je muzika interesovala, svirao sam sa prijateljima. Bend se zvao „Limunovo drvo“, sa Gagijem koji je svirao prvo u „Katarini“ pa je posle otišao. Svirao sam sa gomilom muzičara, i znali smo se svi. To je ta ekipa sedamdesetih iz koje je i nastao ceo današnji rok. Ako danas pogledaš ko se danas pojavljuje, svi imaju neke veze sa bendovima „BG 5″, „Limunovo drvo“. I onda, posle se sve znalo, raspalo se „Limunovo drvo“, pa je nastao „Šarlo akrobata“… Dalje znamo šta je bilo.

Šta je tada tebi bilo najinteresantnije u životu. Šta si tada radio?

MILAN: To je bilo interesantno. Ti smisliš neku muziku, neki tekst, nešto napraviš, nađeš se sa ljudima, i sviraš drugim ljudima koji to čuju prvi ili peti put. To je jedna magija koja ne može da prestane. Uvek te sve više i dalje vuče, da se pojavljuješ. Neverovatan je doživljaj da se popneš na binu i da ljudi gledaju u tebe, a ti im pričaš neke priče kroz muziku i govoriš im šta ti misliš o životu, ili šta ti misliš o ovome ili onome. Oni te slušaju, i obično vole to što im pričaš. To je neka razmena.

Pričaj mi o prijateljima.

MILAN: Moji su prijatelji uglavnom pobegli u inostranstvo. Mislim da je osamdcset posto mojih prijatelja u Njujorku, Los Anđelesu, u Amsterdamu, u Parizu…

Mislim da si imao neku pesmu na tu temu.

MILAN: Ima pesma koja se zove „Amerika“, koja podseća na ovu situaciju, ali to je posle dve-tri godine mnogo izrazitije. Malo nas je ovde ostalo da se borimo sa surovošću života. Iako, ni njima nije lako koliko je meni poznato. Ali, oni su eto tako, rešili da odu. Najstrašnije je što mladi ljudi — bar ja mislim najpametniji, cvet Beograda, nisu tu, i što ne mogu da doprinesu da se to nekako reši. Ali, ja ne znam kako bi to oni mogli to da urade pošto niko njih od nije neka osoba koja bi krenula u politiku i tako nešto. Dugo vremena je bilo sramota baviti se politikom. Bilo je ispod časti tako nešto da radiš.

Ko je pobednik u životu?

MILAN: Pobednik u životu je onaj ko ostane veran sebi i, pošten prema drugima.

Pričaj mi o EKV.

MILAN: EKV trenutno radi na novom basisti (nasmejao se), pošto je naš dugogodišnji basista Bojan otišao u London. Vesti smo dobili. Dobro je. Živi malo podalje od Londona i sređuje utiske. Ako je njemu OK onda je dobro što je otišao. A mi ovde, borimo se da nešto napravimo. Mislim da naši sledeći koncerti koji moraju da uslede. Neće sigurno biti prepuni: em nema  gde da se svira, em su ljudi u totalnoj besparici, kao i mi što smo.
Naša publika je otišla na — front! I tako dalje, i tako dalje… Naprosto moramo da odemo da sviramo, jer za nas život nema smisla bez koncerata. I, mislim da će ti koncerti biti fantastični, kao što su bili koncerti koje smo održali pre nego što smo krenuli na odmor. Imali smo dvanaest koncerata od kojih mislim da su nekoliko bili — antologijski: U Somboru, na Avala festu, u Zaječaru — ne na gitarijadi, mi smo svirali pre.

Gde biste počeli?

MILAN: Ne znam. Videćemo. Još neko vreme se uvežbavamo. Verovatno ćemo po nekim manjim mestima da sviramo, ako bude moguće. Sve je „ako“. To je veliki problem. Problem je da napravimo neki veći koncert.

Pričaj mi o Margiti.

MILAN: U poslednje vreme Margita je počela da se bavi svetom arhitekture, a inače je na Televiziji radila muziku za par TV-drama. Margita radi i sa nama, jer sve što radimo, radimo zajedno. To je najlepše od svega.

Pričaj mi o ostalim ljudima iz benda.

MILAN: Mislim da mi strašno napredujemo i da smo od poslednje ploče koju smo snimili, kanalisali tu veliku energiju koju posedujemo, tako da smo postali malo — spretniji.

Čini mi se da ste postali jači!?

MILAN: Da, postali smo jači. Došao je Marko koji jc počeo da razbija bubnjeve. Ne znam šta da ti pričam jer ja sam zadovoljan, a to je najvažnije.

Pričaj mi o vašoj popularnosti. Čini mi se da se i tu nešto promenilo. Jači ste, imali ste sjajne koncerte, da li se tu nešto dogodilo. Vi ipak imate svoju publiku koja vas ne menja baš tako rado za neki drugi bend.

MILAN: Jeste, mi imamo svoju publiku. I ja ne mislim da se ona širi, ja čak mislim da je krug malo uži. Ja mislim da ova ploča nije toIiko pop koliko su bile one ranije i da smo zbog toga izgubili neku publiku.

Dobićete verovatno neku novu?

MILAN: Videćemo. Kad počnu koncerti, to je najbolji pokazatelj.

Pričaj mi o budućnosti.

MILAN: Budućnost je pod velikim znakom pitanja. Ono što bude, biće. Sve je moguće. U jednom trenutku mi se čini da će stvari da krenu na bolje, a već sledećeg trenutka mi se čini da će da nastupi opšta katastrofa svih životnih funkcija, organizma koji se zove republika Srbija, Jugoslavija se već raspala. Svako mora da shvati da utiče ta politika i to je najstrašnije od svega. Nekada su ljudi mogli da rade ono što su krenuli da rade, u životu i da se bave samo tim. A sada neke stvari zavise od politike. Sad se politika umešala i u muziku, i u pozorište, i u životu, i u privatni biznis. To je najstrašnije od svega. Onog momenta kad se vrate stvari na svoje mesto, kad se oslobodimo te politike, kad budemo imali mogućnost da planiramo život na više od mesec dana unapred, onda će da krene na bolje. A sad ništa nije moguće.

Pričaj mi o osnovnoj poruci ove ploče.

MILAN: Osnovna poruka ove ploče je da treba ZABRANITI… Možda je trebalo da se ova ploča zove „ZABRANJUJEM!“ Jednostavno svako bi trebalo da kaže – zabranjujem da se to i to dešava meni, i drugima, i neću to i to! Onda ne bi došlo do svega ovoga.

Ali, za sve to je potrebna svest na visokom mentalnom nivou – hrabrost! Mi to još nemamo, člni mi se. Milane, Magi je jednom rekla da si ti čovek – glas.

MILAN: Ja se samo trudim kad pevam, da izbacim sve iz sebe, i da razmišljam o onome o čemu pevam, to je najbitnije. Ne razmišljam kako pevam. To je valjda to.

Koji si ti znak u horoskopu?

MILAN: Devica.

Da li veruješ u astrološke aspekte?

MILAN: Ne preterano. Sumnjam (nasmejao se) ali ne verujem preterano.

Gde bi ti bio danas da nisi u EKV.

MILAN: Nemam pojma. Ne znam. Morao bih ponovo da se rodim.

“Opet je neko tonuo do dna…” Muzika fantastično prati tekst, i prosto čuješ kako neko pada, i pada, I pada… Moja asocijacija je bila – ponor. Da li ima neke veze ova pesma s mojom asocijacijom?

MILAN: Ima. Pesma se zove „Dolce vita“ (Sladak život) U toj pesmi u srednjem delu su stihovi: „Ovo je tren koji osećam kako primiče iznad krovova, kamen uzdiše, miris zavija glasom vremena što se raspada.” To je vreme koje se raspada. Dezintegracija svega. A „Dolce vita“ je čista ironija…

Da li si ti veseo čovek?

MILAN: Ponekad jesam.

Kad ponekad?
(malo se nasmejao)
Sigurno u nekom užem krugu. Deluješ dosta – zatvoreno.

MILAN: Verovatno. Nisam nikad razmišljao o tome.

Šta ćeš ti da radiš kad jednoga dana, možda, više ne bude muzike?

MILAN: Ne znam. Videćemo.

Zbog čega nema više Jugoslavije?

MILAN: Ne znam. Zbog gluposti! Zato što su ljudi glupi! Pod broj jedan su glupi, pa su sve ostalo. Nisu svi, sigurno. Ja nisam kriv, sigurno. Moramo se pomiriti s tim da neke stvari ne postoje. Moramo napraviti neke druge stvri i koje će biti isto tako dobre. Treba pokušati.

Jednu poruku miru.

MILAN: Ja mogu da kažem samo ovo: kad bi svako rekao „ZABRANJUJEM!“, bi nešto da se uradi. Znaš, kad sve to prevedeš, dodeš do one hipi poruke, ma koliko ona bila ižvakana, ali je istinita. Tu su svi koreni.
PEACE! PEACE! PEACE! PEACE! PEACE!

*

Oprema za intervju: ZMM, foto: Vesna Pavlović