Ljudi koji znaju za jadac

piše: Petar Janjatović (Rock, 1986.)

Ekatarina Velika predstavlja skup intelektualaca koji međusobno grade dobru hemiju. Rade nekako po strani, okrenuti više jedni drugima no napolje. Iz pesama sa novog albuma „S’ vetrom u lice“, to je više nego jasno. Ovaj intervju je vođen sa Milanom Mladenovićem i BojanomPečarom. Naravno, odvojeno, jer – ne zaboravite da se radi o individualcima…

Od vremena prošle ploče, u Milanu i Bojanu iskristalisala se neka nova sigurnost koju ranije nisu forsirali. Za to je odgovoran novi album koji je za većinu grupa, ako uspeju da dođu do njega, sudbinski. Jer, u slučaju jako popularnih grupa treća ploča obično označava prekretnicu u njihovom radu, to je nova, možda ne tako tipična, karika u lancu.

Album „S’ vetrom u lice“ ne uzima odmah pod svoje kao prethodna dva, mada je očigledno napravljen da bude najkomunikativniji do sada. Jednostavno, nema nijednu izrazito jaku pesmu koja bi ga obeležila. Ali, nagoveštava promene.

O fazama kroz koje je grupa prolazila Milan je imao spreman monolog:

Milan: Prva ploča je bila skupljana više od dve godine. Nismo imali sliku o sebi jer se ona stiče samo na koncertima, a mi na koncerte nismo išli. Snimanje u studiju i vežbanje kod kuće su igre za malu decu, svako može na taj način da uradi poneku zanimljivu pesmu.
Kasnije smo se „iskristalisali“ i počeli da sviramo. Po najnemogućijim mestima, u najgorim uslovima, ali postali smo svesni šta smo. Na koncertima smo doživljavali neverovatnu usmerenost publike i to je prouzrokovalo da druga ploča bude strašno napaljena, naložena, preforsirana.

Pre treće ploče Firči je otišao u vojsku i došao je Ivan Ranković, koji nema Firčijevu eksplozivnost, ali ima neke druge kvalitete. I samim tim što smo imali novog čoveka morali smo da se promenimo, jer je naš princip da uvek radimo muziku uslovljenu time kakvi se ljudi nalaze u grupi.

To je nešto najvrednije kod nas jer je radimo prema nama samima. Nove pesme su mnogo staloženije, izgrađenije, neću da kažem mirnije pošto tu ima žestokih delova, ali su zrelije. Prošli smo prvi i drugi period napaljenosti i malo spustili tenziju, ali smo zato dobili na kvalitetu. Nismo više toliko agresivni, sugestivniji smo. Meni taj put liči na nešto što su prošli Stranglersi. Kod njih sve vreme postoji tenzija i ti je osećaš, ali nigde nije ispoljena direktno. Mada, ja ne verujem da ćemo se dugo zadržati na ovom principu. Mislim da će sledeća ploča biti potpuno drugačija. Jako je zanimljivo kada prolaziš kroz različite faze.

Postoji li uopšte faktor publike dok radite pesme?

Milan: Ne znam, verovatno podsvesno. Sve može da te dotakne podsvesno. Mi smo par tih pesama svirali na koncertima pa smo ih posle uobličili prema tome kako smo čuli da zvuče uživo, pošto je to bio jedini i najbolji način da prosudiš kako ljudi na to reaguju i kako tebi to zvuči ucelom sklopu događaja.

Kako gledaš na to što vas ljudi u ovoj fazi porede sa Simple Minds?

Milan: Za to je verovatno kriva jedna jedina pesma „Budi sam na ulici“, koja je produkcijski napravljena da liči na Simple Minds. Ali nisu oni izmislili toliki prostor na gitari, glasu, bubnju. To sigurno nije samo njihovo. Mislim da je ova pesma puno žešća od bilo čega što su Simple Minds ikada napravili. Neću sad da se hvalim, ali ozbiljno mislim.

Ekatarina je još uvek lokalna grupa i to više silom prilika jer ljudi često nemaju mogućnost da kupe vašu ploču. Kako to utiče na koncerte?

Milan: Mi smo se zapanjili jer nas ljudi primaju u nekim gradovima gde uopšte nismo očekivali da će nas neko dočekati. Naročito ovde po Srbiji. Mislili smo da je većina ljudi samo čula za nas, eventualno videla na televiziji, ali ne zna ništa više od toga. Međutim, publika obično zna sve naše pesme napamet. Međutim, naša kuća uopšte ne prati šta se dešava.
Smešno je da dođemo u Skoplje, u kome nikada nije bila u prodaji ni jedna naša ploča, i bude hiljadu ljudi na koncertu.

Da li se publika definitivno odlepila od toga da te gleda kao bivšeg člana Šarla Akrobate?

Milan: Uglavnom jeste. Ali u Ljubljani mi se dešavalo da dođu neki vojnici iz Bosne i kažu: „Eeee, gde si, Šarlo!“. Meni je sada sve to tako daleko.

Imaš li potpunu satisfakciju u onome što Ekatarina sada radi?

Milan: Mi ne gazimo preko ljudi koji su u grupi. Ukoliko se nekome iz grupe ne dopada nešto što smo napravili, onda to nećemo da sviramo. Tu smo svi podjednako zastupljeni. Da sam sam, sigurno bih radio neku drugačiju muziku.

Izlazi li iz toga da postoji apsolutno zadovoljstvo onim što radite?

Milan: Ne, apsolutno zadovoljstvo ne postoji, to je utopija.

U svakom slučaju, zadovoljstvo se oseća. Kao što se na poslednjem koncertu Električnog Orgazma u SKC-u videlo uživanje i publike i grupe.

Milan: Oni su tvrdoglavi, „Ja sam težak kao konj“ – kaže Gile i stvarno je težak, gura, gura i mora da uspe. To isto važi za nas.

Jedna od teorija koja me dosta čudi, a čujem je od novinara, muzičara, ljudi iz publike, jeste da su tvoji tekstovi neiskreni, da ih ne doživljavaš? Da li ti je neko to već rekao?

Milan: Niko, ali tačno znam koja vrsta muzičara je to mogla da kaže. To je na neki način misionarski posao jer pravimo tekstove kakve niko ovde nije radio. Uvek postoje šabloni i neverovatno je koliko ljudi ne mogu da pobegnu od toga. Ne umeju da se otvore, da nešto kažu. A to je stvar mašte, svi naši tekstovi su zamišljene situacije, ili čak prave situacije koje su putem asocijacija prebačene u nove slike.

Stičem utisak da na Ekatarinu ne utiče mnogo ono što se dešava oko vas. Recimo, ne zanima vas politika.

Milan: Ima toga, ali nije izraženo na način Bore Đorđevića koji odmah opsuje majku svima. Kod nas to treba provaliti. Uvek smo imali takvih pesama, „Jesen“ je direktno politička, govori o tome da je sranje svuda a da to ljudima nije jasno. Sa ove ploče politička je „Kao da je bilo nekad“, ali je napravljena tako da ne vređa ničija čula. Ja ne volim kada je nešto banalno rečeno; to je nemogućnost, nemoć.

Zato verovatno nemate nijedan eksplicitno ljubavni tekst?

Milan: Imamo. Na prvoj ploči „Aut“, na drugoj „Oči boje meda“, „Modro i zeleno“, „Hodaj“, od novih „Ti si sav moj bol“ i „Budi sam“.

Da li se opuštate posle ploče, opada li vam tenzija?

Milan: Ne, jer pesme nisu završene. To je samo jedan vid kako one mogu da izgledaju. Kroz izvesno vreme, na koncertima, one će biti sasvim drugačije. One još imaju svoj život i živeće dok nam ne dosade. Onda ćemo da ih promenimo.

Ovoga puta produkcija vam je najbolja i najviše se radilo na njoj. Čija je to odgovornost?

Milan: To je više iskustvo Čača koji nas je snimao i producirao. Lako smo snimili ploču, bez bola, svađanja, žurbe. To mi se još nije desilo, pošto je to uvek strahovito teško porađanje. Uvek je neki ideal o pesmi koji imaš u glavi daleko od onoga što čuješ na kraju. Čuješ neki patrljak koji iskoči iz rukava i to je grozno. Ovoga puta smo se pomirili sa tim da pesme neće zvučati onako kako smo ih zamislili. Jer ni nama nije bilo jasno kako izgledaju. Čač bi nam jednostavno ponudio: Evo ovako mogu da izgledaju, mi bismo rekli: Aha, to je dobro. I uvek je bilo dobro, a mi bi smo vršili samo neke korekcije.

A tvoje vanredne aktivnosti kao snimanje filma „Crna Marija“. Kakvi su ti izleti?

Milan: Ne znam šta će se sa tim desiti jer nisam video ni parče materijala. Ja sam samo hteo da se okušam u glumi, da vidim mogu li da budem neko ko nema veze sa mnom.

Glumio si i u „Tajvanskoj kanasti“…

Milan: Ih, to je bilo tri i po sekunde. Ali, da objasnim, ovaj film stvarno nema veze ni sa mnom ni sa Ekatarinom. Tu sam ja neki gitarista u grupi u kojoj sve stvari pravi glavni junak. On umire, pa ih ja onda izvlačim iz mukotrplja nekim novim pesmama. Glavni problem je što je muzika, koju je radio Srđan Jul, katastrofalno loša. Tekstovi i pevanje su takođe očajni. A pevala je Snežana Jandrlić iz nekadašnjeg Suncokreta, koja ne glumi već pozajmljuje glas Sonji Savić. U grupi su još Čavke iz Električnog Orgazma, Miško Plavi iz Pedja D’Boj benda, a Perva iz Duh Nibor-a svira bas. Čavke je tu genijalan, stvarno neotkriveni glumac, strašan tip. Međutim, nadam se da neću morati da se stidim tog filma.

Ekatarina Velika je sve vreme van trenda, ali kako gledaš na to da se sve više svira stara muzika?

Milan: Sve je to dobro jer ne postoji ništa bolje, ne postoji nikakav pokret koji bi sve ujedinio. Postoji samo neki tehno iz kojeg mogu da isplivajusamo najveće vrednosti. Ali zato je tu gomila bljuzgarija tipa Depeche Mode koji vrte one mašine, prave hladan zvuk i maksi-singlove koje kad slušaš umireš od dosade. Ima dobrih numera, na primer, Gari Njumen, pa Siouxsie and the Banshees. Oni prave istu takvu muziku, ali su ostali tragovi duše. Kad već nema originalnosti onda je bolje vratiti se unazad kao što su svirali Partibrejkersi i kao što je Orgazam uradio novom pločom. Đavoli me, recimo, užasno podsećaju na Idole, to su Idoli iz one najljigavije faze Idola koja se meni nikad nije dopadala. Tu su i ovi bosanci koji su užasno dosadni, to već ne liči ni na šta. Imaš dve struje: bosance-bosance i bosance sa plavim pramenom. To je sve jako loše.

Basisti su u grupama obično najstatičniji članovi. Slučaj Bojana Pečara je poseban, on jedini u grupi skače na sceni i diže temperaturu. Tako i priča.

Bojan: Kada izađu sa našeg koncerta, ljudi često pričaju da se teško osećaju, ali „dobro teško“. To je zbog toga što je naša svirka realna. A realnost je i lepa i ružna. Ljudi zahtevaju od muzike da ih razveseli jer dosta sranja imaju i ovako, pa, sad, kao, šta mi tu nešto ozbiljno furamo. Meni je jasno koje mesto u društvu ima naša muzika i od kojih je ljudi prihvaćena, a koji se ljudi uopšte ne bave samim sobom.

Za razliku od prve dve ploče, treću sam mnogo više morao da slušam da bi mi se pesme iskristalisale. Ona nema udarnost prethodnih.

Bojan: Tako je i kad staneš ispred slike; uvek postoji stvar za koju se prvo uhvatiš, ona je tvoje vezivno tkivo za srž slike. Taj udar mora da bude vrlo kvalitetan da te privuče i zadrži. A to je samo jedna stepenica. Možda je ranije taj prvi plan kod nas bio jači, ali to ne znači da nema drugih puteva iza. Ja čujem kritike ploče da smo izgubili energiju. A ona je samo prešla iz jednog oblika u drugi, jer rastemo, ne ostajemo isti, razumeš. Ne mogu da se slušaju Ramones celog života. Ovom pločom smo u svakom pogledu pošli napred. I drago mi je da trajem u svemu tome još uvek zadovoljan. Dobijam od muzike ono što joj dajem.

Kakva je uloga koncerata u celom lancu rada grupe?

Bojan: To daje glavni povratni uticaj. Zbog toga muzika mora da ti se sviđa jer u suprotnom lažeš sebe i ne doživljavaš ništa. Moraš da stojiš iza toga jer si ti produžena ruka slušaoca. On mora da ima osećaj da bi svirao isto kao i ti kada bi umeo da svira. To je idealan nivo komunikacije. Ja volim da sviram i tokom koncerta slušam kompletnu muziku, volim kada bas učestvuje u kompčletnom zvuku. Kad otkinem, to je verovatno zato što mi se sviđa kako sve funkcioniše i taj osećaj radosti je najbolji na svetu. Bilo bi sjajno kada bi taj momenat mogao da se produži, da traje stalno. Mi smo ljudi koji znaju za jadac, onako seljački da kažem, mi smo provalili taj osećaj. Kako da ga sad bacim u zapećak i kažem – dobro, ja ću sad da idem u banku svaki dan za platu od sedam cigli. Neka, krpiću jedne farmerke dok god mogu i radiću ovo.

Bio si u dosta beogradskih grupa i svirao različitu muziku. Kako to utiče na Ekatarinu?

Bojan: Da bi bio pisac, prvo treba da naučiš da držiš olovku. Tako sam imao želju da upoznam instrument. Slušao sam svašta, vežbao, skidao. U grupi Mama Co Co imao sam note, partiture, svirali smo Average White Band, Stivija Vondera. I to je sa tehničke strane bilo profesionalno urađeno. I koristilo mi je puno. Ja sam slušao i svirao Čik Koriju, Yes, Deep Purple, Slade, Sweet. Imam svoj razvojni put, veliko iskustvo i svoje mesto. Sa ove distance gledano, drago mi je što je tako, nema trunke kajanja. A treba trajati u ovim okolnostima koje nisu sjajne.