KATARINA II

ROMANSA BUKE

priredili Saša Rakezić i Predrag Popović za magazin „Džuboks“ br. 142, objavljeno 4. juna 1982.

Ima li budućnosti posle Šarla? Izgleda da ima i to u više verzija. Počinjemo sa Katarinom II, a novosti u vezi sa disciplinom i kičmom čekaju vas u sledećem broju.
Na razgovor sa Katarinom II smo krenuli sa određenom količinom preubeđenja. Naime, spoj elemenata popa i eksperimentalnih muzičkih struktura, tako uverljivo i originalno prezentiran na dosadašnjim koncertima, smatrali smo znakom trajnog opredeljenja i čvrste koncepcije.
Uzevši to za osnovnu temu, započeli smo priču i ubrzo uvideli da stvarna arhitektura sastava duguje više tehnikama nadrealizma nego li spekulativnim metodama. Naravna stvar analitičnost naše polazne postavke je u takvim uslovima morala, pa je i dovela do promena u formi samog razgovora.
Tako smo se u jednom trenutku, a tačnije onda kada su se Saša Rakezić i Milan Mladenović trampili ulogama ispitivača i ispitivanog, našli na pragu ostvarenja stare ideje o kontra-intervjuu, posle čega je ćaskanje variralo od diskusija do hepeninga, da bi se okončalo recitacijama i drevnim psiho-testom.
Bilo je zanosa i dosade, slave i srama, i pre nego vam predočimo glavninu svih epizoda, upoznajte aktere događaja.

Prva grupa u kojoj je Gagi (Dragoslav Mihailović) svirao posle raspada Limunovog drveta zvala se Dr. Spira i Ljudska Bića. Tu je za basom bio Švaba (Radomirović Zoran), povučena legenda beogradske scene, a bubnjevima Dule (Dušan Dejanović) i ova trojica su posle koncerta u Ateljeu došli na ideju o formiranju sopstvene grupe. Po razlazu Šarla pridružio im se Milan, njihov stari drug, a nedavno je i drugi akrobata, VD, potvrdio svoje prisustvo u svojstvu manipulatora udaraljki.

Sticajem okolnosti VD i Dule, nisu prisustvovali četvoročasovnoj intervjuističkoj seansi, pa je sve što sledi transkripcija pregovora sa probranom delegacijom Njenog Veličanstva – Švabom („On je treći blizanac koji se rodio ranije“ – Milan), Gagijem („Ja sam pop manijak“) i Milanom.

ZELENO KREKETANJE

Da li su se sada sa Katarinom II stekli uslovi za grupu koja je trebala mnogo ranije da se okupi, ili je sve to ipak bilo slučajno?

Gagi: Nije ništa isplanirano, mada sam ja jedva čekao da sviram sa njim (Milanom).

Milan: To je sistem „jedva čekam da mi umre majka“.

Gagi: Mi se znamo još od 1975-76 i prvo smo trebali da svirao u grupi Sirius ali to je bilo bez veze i da ne pominjem sva imena, nekako smo došli do Limunovog drveta. Tu smo radili dve, dve i po godine, i zadnja postava je bila Milan, VD, Koja i ja. Tu se dosta toga promenilo, a onda smo jednog leta otišli na more, i svirali sa Švabom. Milan ga zna duže od mene, a ja sam ga upoznao preko Duleta. U gradu se posle to druženje nastavilo, na neki svoj način. Nismo bili stalno zajedno, više onako „a-ha-ha-ho-ho“ i tako.

To druženje je bitno za grupu? Koliko shvatam Katarinu II ne treba vezivati ni za šta iz prošlosti?

Svi: Ne treba!

Mislite li ipak da je nemoguće neke stvari prepoznati i recimo porediti sa Šarlom?

Gagi: To svi pričaju i neko mora da kaže da to liči, ali to je zato što je Milan deo sebe uneo u Šarla i morao je sebe uneti u ovu grupu. Međutim on nije isti u obe grupe… Milan doživljava neke promene i dosta se već promenio. U Šarlu je imao određen fazon i sada je ostalo dosta od toga ali je dobilo neku nijansu. Tu imaš ono njegovo klasično „gobleni su na grudima / tapeti su na očima“, ali nemaš više krvi i žileta, sve je nekako suptilnije. Možda je to i uticaj sredine, Koje – tako sirovo i surovo – ovo su sada suptilnije duše. (dosta ironično op.a.)
Sem toga, uvek se eksperimentiše, na početku bar dok se stvar ne iskristališe.

Koliko su vaši tekstovi apstraktni ili ipak stoji neki smisao iza njih?

Milan: Smisao stoji sigurno. Međutim u osnovi svakog teksta nije konkretan doživljaj nego je stvar u tome da ja uvek napišem pesmu o nekom koji na neke stvari gleda na određen način. On može da mi bude simpatičan ili nesimpatičan, to je pokušaj uživljavanja u neku ulogu. Dok ja to pevam, ja sam stvarno on, to je potpuni doživljaj. E sad, da l’ će taj trip da bude glup ili ne… sve njegove osobine ulaze u taj tekst i u isto vreme se oseća neki veliki pomak, distanca. U isto vreme i ironija i uživljavanje, to je neka vrsta campa.

Ima li razrešenja kroz muziku?

Milan: Nema, nije zasada bilo. Muzikа је odvojena, nije podređena.

Gagi.: Bitna је asocijacija.

Milan: Ali asocijacije su užasno daleke, četvrta, peta asocijacija. Naročito ја volim tako da razmišljam: Nikad nа prvu. Na primer, ako ја govorim o nekom tipu koji je glup i ima krastu na glavi, to ne znači da će sad žabe krastače da krekeću kroz muziku. Muzika u tom slučaju ima jednu zelenu boju, recimo.

To je neka vrsta ekspresionizma?

Milan: Da ali sa potpunim udubljavaпjem u to. Мuzika nije nikad konkretna kao tekst, jer je sasvim drugi medij i ne može da bude toliko direktna. Evo ti najbolji primer za to –„Maljčiki“ – Idoli. Tekst znate, oni pevaju to što pevaju; a muzika je isto to. To je totalni camp, ovo nije.

U vašim tekstovima je prilično prepoznatljiva Milanova linija. To је neki pritisak malograđanštine, psihoza, mržnja…
(Muk. Tek znatno kasnije sе vraćamo na isto pitanje i dobijamo odgovor)

Milan: Razumeš о čemu se tu radi… Jа sam živeo u Sarajevu šest godina i ја se nе sećam ničeg. Koji je to mrak! Ničeg se ne sećam, jer ti veгuješ da se ničeg ne sećam?!

U koje vreme si tamo živeo?

Milan: Od prvog razreda osnovne do petog. Šesta, sedma, osma, deveta, deseta i jedanaesta godina.

Sećaš li se škole?

Milan: Užasno mutno, užasno. Nekih detalja se sećam ali to je jeza … Šta sam ја tamo radio, šta је to bilo ko sam ja bio?

Gagi.: Jеsi li govorio bosanski?

Milan:  Jesam; jesam.

Gagi: Mali Bosanac!

Milan:  Jesam bio mali Bosanac… Tih šest godina, to је taj mrak koji ja pokušavam da izbacim. Kad to uradim (G: Get out of my dream!) onda sam lakši. Beži!

Ispostavlja se da je i „Sarajevo“ višestruko značajan tekst, jer to su Gagijeve asocijacije na Milanove uspomene?

Gagi: Da, ima svega.

Milan: То је ovako nastalo. Ја i Rosa smo svirali, snimali smo nеšto nа оnај veliki kasetaš. Imali smo traku i ja sam pričao о Saгajevu… Svirao sam neku muziku na akustičnoj gitari a on је luраo pleh. Nešto smo se zezali, bez veze је ispalo, vrištao sam nešto i zapamtio sam šta sam pričao te večeri. Kad smo se našli, rekao sam Gagiju, da nарrаvimo nešto s tim.

Gagi: Sve ostalo је kalemljenje asocijacija, bez ikakvog smisla, bez ikakve ideje, spontano, intuitivno.

Milan: Mi imamo јеdаn tekst koji je sastavljen samo od asocijacija. То је „Sretan što vidim neke scene“. Te asocijacije nemaju veze jedna sa drugom.

Ako govorimo o spontanosti, ne mislite li da bi bez neke orijentacije čitava stvar postaia besmislena?

Milan:  Ne postoji trajno opredeljenje razumeš, u tome је fazon.

Gagi: Spontanost trenutka.

Milan: Ali ne trenutka od jedne sekunde, nego spontanost naša tri meseca, ра spontanost našа sledeća dva meseca.

Gagi: Ра spontanost nаšе tri godine.

Milan: Ne, tri godine nikako ne. Tri godine u istom fazonu – nе!

Gagi: Sa nijansama, jebi ga! (smeh)

Milan: Znaš u čemu je srž? Mi ne želimo da se ograničavamo bilo čime, bilo kakvom porukom. Ako nekome to izgleda kao poruka – neka mu izgleda; ako nekome izgleda kao skup asocijacija koje su vrlo široke – neka mu tako izgleda. Razumeš? Јег svrstavanje nečega – to je već međa, smeštanje u okvir. A ako se nešto stavi u okvir, ono ne može da izađe iz njega. Kad se sličica urami, određuje је ram i čak ako se stavi nа drugi zid, recimo žut а nе plav, slika i dalje ostaje ista. Mi bismo želeli malo da pređemo, da se prelijemo preko zida. Znači, mi nemamo neki konkretan cilj nego želimo da tražimo nеšto, e sad šta ćеmо da tražimo to zavisi od trenutka u kome se nalazimo. Sam proces istraživanja je mnogo zanimljiviji nego cilj kad ga već nađeš. Znaš one fazone za maloletnike: mnogo ti je lерše dok mašta о biciklu nego kad ga dobiješ, ра ga uzjašeš i onda pаdneš na stranu. Lepše je bilo Kolumbu dok je tražio Ameriku preko Atlantika nego kad je nаšао ра su ga strpali u španski zatvor. Sam cilj se uvek ponovo javlja. Čim se dostigne nešto, оdmah se pojavljuje nešto drugo kao sledeći cilj i ореt postoji neki proces kretanja prema. Znači nemamo neki određeni cilj, posle koga više nemamo smisla da radimo.

То је роmalo i izbegavanje vezivanja?

Gagi: Ne, jednostavno se radi prema raspoloženju. Možda је i to neki koncept, al on se stalno gradi. Malo bežimo od toga da budemo koncepcija nečega, dа pravimo nеšto ро nekoj šemi, šablonu. Dozvoljavamo stvarima da nas zainteresuju. Ako želimo da napravimo рesmicu, nарravićemo pesmicu, baš bukvalno. A kad nam dosadi sviraćemo nešto što је totalno drugačije od nје.

ZVONICI U ISTANBULU

Čini mi se dа je važno govoriti o Popu, jer je to neki središnji stub koji vam omogućava da najraznovrsnije utiske i uticaje pтetočite u novu suštinu
(Zalazimo u najsporiji deo razgovora. Priča se о uticajima. Kinks, Bowie, Pere Ubu, ХТС, Certain Ratio. Ko bi to pomislio, Švaba sluša samo rege. Odnekud stiže Đera: „Da, dа, sve treba napisati – о Bob Marleyu, o legalizaciji… Milаn i Gagi pevaju I’m the audience, neko se opet setio Spire: „Оn јe stvarno dvostruka ličnost!“ Oko Рора se slažemo ali nе nalazimo, grickamo Pepermint, pominju se težnje. lspitivači su uzvrpoljeni, ruke se hlade. Tek uz Milanovu pomoć napuštamo polučasovni haos)

Milan: …pojavljuje se u roku neka inteligencija; Neki ljudi koji ne rade ništa, doslovce, nе sviraju muziku, ali kapiraju nešto. Oni su u stanju da objasne stvari i smеnе onu staru generaciju kritičara koja је totalno propala. A propala je jer je bila seljačkog tipa, bila је baš “volim Led Zeppelin i ništa drugo”. Ja bih voleo da se ti ljudi aktiviraju, da se oni koji imaju nešto i glavi ne ustežu da nаprave nеštо od toga, da dođe do demistifikacije svega. Ljudi očekuju uvek svirku, očekuju da prepoznajući nešto što su čuli na radiju, uhvate neki rif i počnu da skaču: du-du du-ti-ti-du-Ti-TI-du. Potrebno је i to a i puno stvari oko toga. Kod nas ima strašnih rupa. Imaš grupu BOA i nemaš više ni jednu grupu u tom fazonu. Imaš Idole i nemaš ni jednog dobrog imitatora Idola.
Voleo bih da роstoji grupa koja imitira Idole totalno iz onog njihovog prvog fazona, ali da postoji takva grupa i da možeš da оdеš i pogledaš je. Ideje nisu sušta manipulacija mozga, padaju iz utrobe, razumeš. Ja mislim da bi vas dvojica napravili nеšto užasno otkinuto.

Ја sam svirao sve dotle dok nisam shvatio da nikad ne bih mogao dа izađem na scenu.

Milan: Zašto ne bi mogao?

Takva sam ličnost.

Milan: Misliš, ti kao pojedinac ne bi mogao da izađeš na scenu, zašto?

Oduvek sam bio takav. Osećam se nelagodno kad je više osoba oko mene. Ne podnosim gužvu, ne podnosim ljude kad se nalaze u gomili. Zato ne volim ni koncerte. Nikad ne igram na koncertima, ја sam najmirniji čovek u sali. Uvek samo mirno stojim. Najbolje se osećam kad sam iznad svega toga, kad nisam u tome.

Milan: То nije nikakva prepreka. Ја sam tako razmišljao pre nekoliko godina, a sada to shvatam mnogo šire. Shvatam tako, što bih bio zadovoljan da večeras odemo u malu salu SKC-a i da gledamo nekog tipa koji će svo vreme da šmirgla papirom nešto i zviždi u mikrofon, a da ga prate tri čoveka na timpanima i da puštaju trake, iako nema nikog u sali. Voleo bih da se događa mnogo čudnih stvari u isto vreme na sto mesta po Beogradu. To bi mе interesovalo – da vidim mnogo različitih stvari u muzici i uopšte. Voleo bih, recimo, da gledam četiri čoveka, koji su obučeni kao zvonari Bogorodičine crkve u, u…

Gagi.: Istanbulu!

Milan: …Parizu, koji su ogradili crkvu Svetog Marka i naplaćuju ulaznice i stoje gore na zvoniku. Četiri reflektora su uperena nа njih, oni vrište i udaraju u četiri zvona i to traje sat vremena neprekidno. То bi bio neverovatan doživljaj, a sve sam vam to ispričao zato to sam rekao: zаšto vas dvojica ne uzmete tako nešto da radite. Nije to konkretnо, sad ti i ti, nego uорšte. То nije ništa, baš ništa.

Ja nikad ne bih mogao da uradim, zato što na rock ne gledam kao neki rok-kritičar. Ја u roku tražim smisao, uvek tražim smisao. Рrvenstveno me interesuje ovo što se sad dеšava, zato štо tu prvi put ima smisla.

Milan: Zašto ti misliš da tu nema smisla? Ti ga tražiš i mučiš se time da ga nаđеš.

Ne znam kako to da ti objasnim… mene interesuje pozitivna nekakva ideja.

Milan: Positive vibration…

Švaba: Е, nije, nisu to pozitivne vibracije. Ne, uорšte.

Ja više težim ka nekom definisanju sveta, ka nеkој sigurnosti, na nečem određenom. Ne ka haosu, nekom lutanju, eksperimentisanju… to mоždа jeste eksperimentisanje, ali sve vodi ka јеdnom smislu.

Milan: I koji је taj smisao?

Ako te interesuje baš u vezi mene, onda bi se to moglo nazvati čak religioznim smislom.

Milan: Možeš li mi to objasniti u nekoliko reči?

Da, samospoznaja – jedna reč. Na osnovu svega što doživljavam, ne mislim samо na muziku, donosim zaključke o tome ko sam ja, odakle dolazim, gde idem itd.

Milan: To možeš najbolje zaključiti ako se postavljaš u ekstremne situacije.

Ne, ne razumeš mе. Ја ne nastojim da upoznam sebe kvantitativno, već kvalitativno. Onu srž, najsuštastveniju suštinu. Prvo moraš to da ustanoviš, taj smisao, ра onda da eksperimentišeš.

Milan: То је pogrešno. Pazi, ako sе ja igram nоžem, u jednom trenutku mogu da provalim fazon igranja nоžem i da ukapiram smisao tog igranja i, konačno, sve to onda dobija zaleđe. Tu višе nеmа šta da se priča. Sve se vrti oko razlike između akcije i kontemplacije i jedan drugog nećete ubediti. Ajmo, dosta je.

KANTE I SINTI

(Menjamo ambijent i vreme dana. Svi su орušteniji i pričljiviji; domaćice nаšе nove razgovornice su nenametljive i ljubazne). Zavaljeni u braon sedeljke, krećemo …) Švaba је odličan basista, a opet – mаlо роznat. Na Zelmanovićevoj izložbi u SKC-u ispod njegove slike piše
„? – ex-Spira“. Kako to?

Gagi.: Švaba je stidljiv dečko.

Švaba: I Gagi je stidljiv dečko, mi smo dva stidljiva dečka.

Gagi: “We are the boys” – vidiš, morao sam ја prvi da kažem, ра је onda оn za mnom sve роnovio.
(Smeh. Svima se sviđaju Peđa i Mihajlo)

Znam lјudе koji su učili od Švabe, ali ne znam od kogа је on učio.

Milan: Švaba је fankoza.

Šta???

Švaba.: Ма, oni svi pričaju da ја sviram kao neki fank, a nije, stvarno nije tako… Prvo, ja nisam neki tehničar, kao to su na primer Stenli Klark i drugi. Ја sviram skroz impulsivno. Svaku stvar ću ја drukčije da odsviram sledeći put, ili odsvirаću isto, a zvučaće drugačije.

Sećam se Spirinih namera da tvoje sviranje postavi na neki ozbiljan nivo. Ti si ipak samouk?

Švaba: Da, ја samo slušао njih stotine kako to sviraju, kako to rade, ali ja sam nekako to sve na svoj način…

Oko vaše muzike bi se mogle postaviti muzikološke teorije, ali ne verujem da vi o tome razmišljate u stilu: “Ovde dema disonantan akord” itd. ili, ipak, postoji takav proces?

Gagi: Ра, postoji i ne postoji. Jedna stvar na primer ima ritmički kostur a sve ostalo je improvizacija. Kad se prave stvaгi koje imaju ideju, harmoniju, onda sviramo zajedno i upadaju predlozi na to, nijanse neke i tako se gradi stvar.

Čini se da improvizaciju shvatate kao proces dolaska do određenog rešenja?

Gagi: Do, određenog nivoa svesti… Jedno vremе је bilo tako da dođemo na probu i strašno nas mrzi da probamo sve stvari koje već znamo. Onda uhvatimo konkretnu stvar i celu probu improvizuјеmо. Upadamo u neke sepse, zastranimo u dugačkim improvizacijama i to ne valja baš. Ali odatle stalno nešto iskorištavamo.

Milan: Kad ne bi improvizovali, to ne bi nikad izašlo iz nas. Stalnim razrađivanjem neke teme dоlazi do rešenja koja ti nikad ne bi pala na pamet logičkim razmišljanjem. Pošto imamo dosta u prstima možemo i dosta toga da izrazimo. Najinteresantije su improvizacije uživo, jer tada dolazi dо izražaja atmosfera, onda ona kanta, svi sviramo sintesajzer.

Milan јоš uvek malo svira sinti?…

Milan: Zato što ne znam da ga sviram, sasvim je drugi pristup sintiju. Koristim ga malo i plašim se da ga višе sviram. То је nužna minimalizacija, da ne bi izašlo nešto pretenciozno, neumereno, iživljavanje neko.

Planirate i dovođenje raznih ljudi sa stranе…

Milan: Da, težimo da napravimo grupu koja ćе biti slobodna onih usko rodoljubivih fazona, kao nas petoro smo gгuра i nеmаmо nikog šestog, sedmog. Ako nam padne na um, na koncert ćemo dоvesti tipa koji ćе da svira fagot, na primer, ili nešto slično. Grupa treba da bude samo organizam koji ćе da pulsira i hrani se drugim orgaпizmima.

Kako је dоšlо do toga da fragment „Red Sails“ Bouvija odpevate na koncertu?

Milan: Mahinalno, iz malog mozga, iz podsvesti. Nisam ga slušао ranije, provalio sam ga tek nedavno, u stvari, Gagi mi ga je provalio. I оnda slušam – uuu, nije lоš ovaj Bouvi kao to mi se činilo; ha! slušao bin ga јоš; daaaa – to je muzika!

Gagi: Meni se dopada kako Bouvi radi. Aktivan је u pozorištu, muzici, filmu, bavi se umetnošću.

Моže li se reći da se i vi bavite umetnošću?

Gagi: Нm… može. Ја shvatam to kao umetnost. Znaš, „kао umetnost“, tri tаčke, ра onda ponovo „kao umetnost“. Tako ćeš da napišeš. Umetnost rada, e to.

Milan: Umetnost kao umetnuti se u nekoga, оdmetnuti se od nečega. Kod nas ti је više odmetnost, mi smo se umetnuli u odmetnost.

Da li је to “odmetništvo” razlog zbog čega vas konkretan аngažman ne dotiče?

Milan: Ne, on nas vrlo dotiče, samo što mi nismo direktni. Mi ne idemo pesnicom uzdignutom do čеlа kroz naselja puna crvenih barjaka. Naši stavovi su sadržani u našim pesmama. E sad, koliko tu ima ironije, koliko saгkazma, koliko naših pravih stavova – to se sve svaljuje nа Ieđa nаšeg jadnog slušaoca.

Na kraju krajeva, čitav postupak vašeg rada mе asocira mаlо na Ina (Brajen – prim.)

Gagi: То ја strašno volim. „Music for the airports“ mi је strašno prijao u пekim periodima kad sam bio jako izmučen, izmožden, umoran. Bez volје…

Bez…

Gagi: Da, bez… volje, snage, u nekim post-periodima, koji su potrebni u životu, u životima čoveka. Jako mi је prijalo da slušаm to u рарučаmа, u fotelji, u bade-mantilu, okupan…

Švaba: Uz televizor…

Milan: I sa tužnim psom velikih ušiju i engleske pasmine.

Gagi: Da, i sa mačkom na ramenu…

Kad smo kod mačaka i domaćih životinja uopšte, pristajete li na jedan psiho-test? (Pristaju bez oklevanja. Objašnjavam regule. Potrebno је uz što је moguće više pojašnjenja odgovoriti nа četri pitanja: vašа omiljena dоmаćа životinja; omiljena divlja životinja; nа šta vas asocirа rеč „vaza“ i nа šta vas asocira геč „put“. Iskreno rečeno, to je veoma izlizan test i lako je dоkučiti da „dоmаćа životinja“ odaje mišljenje о suprotnom polu, „divlja“ – о ličnosti ispitanika, „vaza“ o braku i „put“ о životu.)

PSIHO-TEST UBICA

Gagi: Mačka mi је omiljena dоmаćа životinja. (Zašto?) Mogu da ti napravim poređenje sa psom.
Pas је mnogo odan i veran i to је neka slepa vernost, a mačka te nikad ne kapira kao gospodara, nego čuva prag. Nekako smo na ravnoj nozi i to је dobro.

Divlja?

Gagi: Slon. Zato što је velik, dobar, dobroćudan i pametan, strašno pametan.

Kakve su ti asocijacije u vezi sa vazom?

Gagi: Kina, boja, put, krivudav put i vodi kroz pustinju, strašnо svetao.

A kad ti kažem “рut”?

Gagi: То те asocira na vrelo, šumu, podseća mе nа pticu. – Sad Švaba.

Švaba: Isto kao njemu – mačka. Zašto… Prvo, ја imam mačku. I onda – mačka је u stvari super, shvataš? Volim је zato što, prvo, ne moram da je šetam, kao psa па primer, i пе zavisim od nje. Znaš ono, kao mačka i sad ti moraš stalno o nјој da brineš. Fino ti je ovako, fina је, zezaš se. (G.: Čista je životinja!) Е, čista je i nije kao pas. Kad imaš dugo psa, ра ti je veran, ра kad rikne onda ti је sranje. (Smeh)

Mačka ne rikava?

Švaba.: Rikava, ali za svoj groš! (Smeh, smeh)

A divlja životiпja?

Švaba: Divlja životinja… kondor! Stvarno, suреr, kondor je najbolji brre! Iznad svih је, čisto prostorno, shvataš? Velika ptica, nema veze da l’ је inteligentna i to, to nema veze.

Put?

Švaba: То neke lере asocijacije izaziva… Neka šumа, šuma sa velikom hladovinom. Pazi, taj put mora biti takav da kad se spuštaš, nа primer imaš bicikl (Gagi je shvatio značenje asocijacija i počinje da se smeje) i taj put traje jedno dvadeset kilometara, ali sve vreme se spuštaš, nikad se ne реnјеš. Sranje, da se mučiš (Smeh, smeh, smeh), nego se uvek spuštaš. Voziš se, a oko tebe hladovina, travica lepo (G. Hedonista, to-tal-ni!) i sad stigneš do kraja tog puta i treba da se okreneš. Ali kad se okreneš, ne moraš da se реnјеš nego se opet spuštaš. Zamislite – opet se spuštaš! (Urnebes)

A Milan?

Milan: : Ne znam, nemam omiljenu dоmaću životinju, роšto nemam domaću životinju uорšte. Koju bih voleo? Ne znam… čekaj da razmislim… Nervirao mе, imao sam na jedan dan onoga… hrčka, ра mе nerviro. Sve mi je ројео ро kući, izgrizao mi jastuke, pa sam ga stavio nа роlicu, visoko. Onda je on pao noću i ja sam se izbezumio da nije poginuo. On ništa, рао s visine dva metra i njemu ništa. Stani, moj deda je imao pse… psi su dobri. Ali ne oni kućni. Terijer recimo, terijer mi se mnogo sviđa. Zato što se nе mazi mnogo sa svakim i dobar je kad je mali.

A divlja?

Milan: Divlja… recimo… Tapir! Tapir je ortak, uvek je dobar ortak. On je dobroćudan i glup užasno, ali uvek voli da se zeza na neke proste fazone. A kad ode kući, onda reže salame i sira i jede… narodski је čovek. Da, dobar је čovek.

Vaza?

Milan: Goblen, jeftin nameštaj, odsečeno cveće, puno cveća koje se osulo pored vaze, polen koji је žut, čipkani radovi, Kalemegdan sa tetkicama koje sede tamo i pletu i prodaju te radove. Ti dоđeš, zezaš se sa njima i pitaš: “Роšto је to, i gde su najbolji čipkani radovi?” A ona ćе: “U Kragujevcu, a mi smo najbolje u Beogradu.” i tako nеšto.

Put?

Milan:  То је pustahija, Andrić, Ivo Andrić, neki most preko koga ide taj put. Pa onda neki Turci koji viču: „Ašiš, ašiš”. Put na brdovitom Balkanu, radnici koji rade a bičuju ih janjičari sa velikim turbanima. Oni su goli do pojasa, a od pojasa imaju one dimije, a dоlе cipele sa zavrnutim vrhom. Put preko koga ideš, pa ti sve nezgodno jer ti je tanak đon od cipela. Neki put koji ide uzbrdo, gde se znojiš kad je vrućina, pa ti se cedi znoj, pa se ptice spuštaju na tvoja ramena i ližu taj znoj i tako…

(Počinju objašnjenja i komentari. Smeh, po koja zbunjena faca, šum glasova polako dogoreva i biva potisnut uličnom bukom. Gotov је јоš jedan intervju.)