Junaci moje mladosti

EKV – Stvaran svet oko mene

priredila Snežana Golubović, „Rock“, novembar 1986.

Prošlog meseca u Zagreb je stigla vest: grupi Ekatarina Velika dodeljena je nagrada Sedam sekretara SKOJ-a za postignute rezultate u oblasti muzike, uz obrazloženje da se dodeljuje za dva poslednja albuma benda. Bio je to samo još jedan od povoda da se ponovo pomisli na njih i negde potraže junaci njihove mladosti. Sigurna sad da će, kroz koju godinu, neki sadašnji klinci koji cupkaju, pevuše i zadovoljno podvriskuju na njihovim koncertima, govoreći o junacima svoje mladosti, pominjati i njihova imena.

Više se uopšte ne sećam kada je počela ta priča. Čini mi se, davno. Bilo je dosadno, obično beogradsko veče. Nije puno obećavalo. Neko je pomenuo koncert u Pivari. Za grupu, do tada, nikada nisam čula. Zvala se Katarina II.
U mraku tog čudnog skadarlijskog prostora bilo je dosta ljudi. Pamtim samo strašan dim, jednu devojku na sceni, nekoliko silueta kojima nisam videla lica i pomalo haotičan zvuk, koji se uvlačio pravo pod kožu.

Kasnije su ti isti zvuci dopirali sa radija.

Jedno vreme, svake nedelje pre podne, skala je stajala na Studiju B. „Diskomer“. Čula se „Jesen“. Iz vremena pred izlazak prve ploče sećam se razgovora sa Magi, nekog starog drveta i zida na kome piše: Margita je dečak. Tu je nastala jedna čudesna Zokina fotografija. Sada se natpis više ne vidi. Žbunje ga je sakrilo.

IMAGINARNI GRAD
Margita.

Neki dečak je pitao da li ona ide sa Pogorelićem na turneje. Da je pitao desetak godina ranije možda bi i dobio potvrdan odgovor. Ovako… Margita ima svoj klavir, i sinti, Ekatarinere i njihove zajedničke turneje. I puno, puno lepih priča, kao što je ona o pismima jednog starog prijatelja koja stižu iz raznih krajeva sveta sa pomalo peska. „Škrgutava“ pisma. Magi žali što ne može i malo duše da putuje u raznim pismima, da stiže do raznih ljudi i da se taj delić duše oseti pod prstima, kao pesak.

Voli Roberta Pauela i njegove pripovetke, među kojima je nalepša i najpopuarnija „Tea In The Sahara“. Krivo joj je što Sting nigde nije napisao da je uradio pesmu prema toj priči. Možda je to i jedan od razloga što ne voli Stinga. Voli lepe ljude, Brižit Bardo „koja nema veze sa rock’n’rollom, a koja je čist rock’n’roll i čist simbol šezdesetih godina i svega što se tada dešavalo i koja je najlepša na svetu“, voli „čika Marka Bolana koji je isto najlepši na svetu, neverovatno ženskast, lep na totalno ženski način“.

Svoje prve junake, kao i mnoge devojčice, vezuje za bajke, prinčeve, princeze, Romea i Juliju i neke priče:

„Kad sam bila mala fasciniralo me je to da postoji jako veliki broj priča koje sam znala da se nikada neće ostvariti i da ću biti srećna ako ikada naslutim da su makar realno postojale. Takva je priča o tome da su imljudi mogli postati bogovi ako su bili dovoljno dobri i dovoljno veliki. Egeja su, recimo, bogovi proglasili svojim prvim bratom jer se, misleći da mu je sin poginuo, bacio u more Egejsko, i tako je, pošto su ga bogovi odabrali i proglasili svojim bratom bogom, postao besmrtan“.

Drugi kraj junaka poklapa se sa polaskom u školu, prvim susretima sa mzikom, nekim novim saznanjima, nekim važnim ženama i rock’n’rollom:

 „Čim sam videla svoju učiteljicu odmah sam se zaljubila u nju. Izgledala je božanstveno, u nekom svetloplavom kostimu, sa najtoplijim likom koji može da postoji na svetu i bila sam jako ponosna što imamo iste inicijale. Ona nas je naučila da prepoznamo zašto su majke važne u našem životu – kao osobe koje su zadužene da nas odneguju. Znači, ne postoji ništa što moraš, ne postoji ništa što je neki šablon – sve ćemo naučiti sa godinama.

Moje prvo veliko vezivanje za muziku jeste vezivanke za ženu koja me je naučila da sviram. Miroslava Petrović. Ja volim da kažem da je ona moja majka. Mojoj mami to ne smeta. Kod Lilike je prešla u praksu ta priča o tome da ništa ne moraš da radiš u životu, da ne moraš da sviraš, da ne moraš da učiš, da ne moraš da budeš uredan, da ne moraš da se kupaš ako ti se ne kupa i jedino mora da se umre. Imala sam jedno osam-devet godina kada sam počela realno da razmišljam o tome da ćeš imati više ili manje sreće u životu da taj život proživiš vredan, vredan da se završi. Prema tome, jedino što mora da se desi, to će biti ta neka smrt u tom nekom fizičkom smislu i nikako ne u duhovnom, nikako ne starenje u duhovnom smislu i nikako ne završavanje rada ako znaš da će taj rad tebe održavati u životu i činiti te mladim. Taj rad, na svu sreću, počeo je da biva muzika. Kod Lilike sam prvi put počela da radim nešto i da sam zadovoljna dok to radim. Jako je važno kad si mlad da si siguran u nešto što radiš, da je dobro i da ti dođu neki veliki i da imaš tu potvrdu od njih.

Kada sam počela da se bavim muzikom imala sam osam, devet godina, a to je bilo vreme šezdeset sedme, osme. Bila sam svesna da se u društvu oko mene dešavaju jako važne stvari i jedino što mi je bilo žao jeste to što nisam malo starija, što nemam četrnaest, petnaest ili šesnaest godina da mogu da učestvujem u nečemu što se u celom svetu dešavalo a što se, u velikoj meri, ticalo muzike. Rock’n’rolla. Tada su nastale prve priče o Marku Bolanu, o Dejvidu Bouviju i sve one divne iluzije koje mogu da se naprave oko njih. Međutim, Bolan i Bouvi nisu konkretno junaci. Oni su otelotvorenje junaka. On to jeste samo dok svira. Dok je, međutim, kod Bouvija ili Bolana ili Zeppelina, Planta, snaga, emotivnost koja se dešava u toku stvaralaštva toliko jaka da obuzima celokupnu njihovu ličnost, celokupni lik i predstavu o tom likui, koja se onda forsira kroz medije“.

U jednom trenutku, ponesena onim što se događa oko nje, magi je shvatila da klasična muzika i ono što ona svira neće naići ni na kakav normalan, dobar odaziv. Trebalo je naći neki izlaz iz tog, naizgled, zatvorenog kruga:

Klasična muizika tek danas dobija na nekom publicitetu: Madžar, Nataša Veljković, mali Stefan… Ali, kada se zna koliko vremena oni provode vežbajući, koji sumanut život svi oni imaju, to apsolutno ne može da se nadoknadi nikakvim publicitetom i nikakvim novcem. A, kamoli Pogorelić, a kamoli ovi veći. Nemoguće je. Pronašla sam jedno drugo rešenje. Kad imaš problem sa rečima i problem sa emocijama – posegneš za matematikom. Arhitektura je bila matematičko rešenje preoblema nepriznavanja muzike. Na trećoj godini mojih studija pojavio se profesor Milan Lojanica. On je u mom životu tada bio jako važan i još uvek je važan, jer znam da postoji neko ko misli na meni sličan način i ko razmišlja o formi i važnosti forme u životima ljudi kao ja. A onda se, u arhitekturu, umešao i rok’n’roll.

„Muzika je, u odnosu na arhitekturu, važnija utoliko što kad sviraš, kad imaš koncert od sat i po vremena, sposoban si da okupiš hiljadu i po ljudi i da svima predstaviš u trajanju od sat i po imaginani grad i da ih povedeš kroz taj prostor a da je to nemoguće uraditi u arhitekturi. Emocija koja se dogodi i koju doživi tih hiljadu i po ljudi na koncertu ostaće i živeće u njima. Ili kao odvojeni događaj ili kao celokupni, zajednički doživljaj. U arhitekturi mislim da bih bila i ostala nesrećna da nije krenula muzika.“

Prva ploča. „Geto“, „Radostan dan“, „Vrt“, „Aut“, Papićev plakat, koncerti, utisci i razne priče prijatelja, ulična svirka pred Akademijom i opet onaj zvuk.
Zatim – Ekatarina. Zagreb. „… Bolje Vas našli“. Jedan čovek, čije mišljenje cenim više od svega, pričao je tada kako mu je srce igralo dok su svirali.

„Oči boje meda“, „Modro i zeleno“, „Tatoo“, „Zaboravi ovaj grad“… Gerine tetovaže.

Neki razgovori, slikanje, spot, koncerti i puno, puno muzike – one, što ide pod kožu.

Junak bez jahača
Milan.

Počeo je kao đak Gari Garinče. Imao Limunovo drvo. Bio Šarlo. Sa svojom novosadskom vezom Rexom ponekad nešto snimao. „Sex machine“ na primer. Producirao Gustava i njegove dobre duhove. Posle godinu i po dana čekanja i ta ploča je izašla. Pokušao da glumi. Sviranje mu mnogo bolje ide.

Jedno vreme strašno je voleo Džoni Mičel. Njena slika ga je gledala sa zida i bio je zaljubljen u nju. Junaka je imao puno raznih. Ali, nijedan nije bio toliko značajan, niti toliko trajan da bi poželeo da ga sledi, oponaša ili da se potrudi da što više liči na njega.

„Kad sam bio klinac, junak mi je bio jedan konj koji je pobedio na nekoj čuvenoj trci, u Engleskoj. Televizija je to direktno prenosila. Ne znam, tri milje sa preponama za dvogoce, recimo. Konj se zvao Ajala – ždrebica. Crna, potpuno. Stigla je prva, bez jahača, pošto je on pao negde na pola trke. Ja sam se oduševio. Imao sam šest godina i jedno godinu dana to mi je bio junak.

Voli Nemanju Mitrovića i njegovu zbirku proze „San o ratu“. Svi Ekatarineri vole Nemanju. Ima divnih misli. Nekada je čitao Aleksandra Dimu:

„Jedno vreme mi je značio Aleksandar Dima. To je bilo negde u drugom osnovne. Tada sam pročitao celokupna njegova dela ispod klupe i od toga sam i oćoravio, tako da sam nosio naočare zbog Aleksandra Dime, Žila Verna i tako tih ljudi.
Mene različite stvari interesuju na kratko vreme. Uvek im nađem zamerke. Jedan moj drug, jako dobar drug Mici mi je poklonio knjigu „Uvod u filozofiju egzistencije“ Žana Bofrea. O Hajdegeru. Kada smo Mici i ja razgovarali o nekim filozofskim pitanjima, pre par godina, meni se učinilo da se ja potpuno slažem sa tim, međutim kada sam uzeo da čitam tu knjigu, shvatio sam da to nije to. Pročitao sam prvu glavu knjige i na marginama ispisao sve što se meni ne dopada i sve sa čime se ne slažem. Mislim da mi se čak i mišljenje o nekim stvarima menja zavisno od raspoloženja. Sposoban sam da se u nekom razgovoru opredelim za suprotnu stranu, stranu čoveka koji vodi razgovor samo zato da bi razgovor bio življi. Potpuno se ubedim u ono što počnem da pričam. Isto kao što sad ovo pričam, a mogu nekog drugog trenutka da ispričam kako sam bio zaljubljen u… Džona Vejna ili kako sam hteo da izgledam kao Džon Vejn ili Marlon Brando ili Alen Delon. Kada sam bio klinac meni se dopadala frizura Alena Delona. Onda sam stalno terao kosu na tu stranu i ubeđivao sebe da ličim na njega. Ali, to me je isto kratko držalo. Mesec dana.

Živeo je dugo u Sarajevu. Na bilo kakvo pitanje o tom gradu najpre kaže:
„Opet ista priča – Sarajevo!“

A onda ponešto i ispriča: „Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki… i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili, tako sam ja dolazio kući krvav, plačući i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo. Imao sam tamo dobrog, najboljeg druga. Amer. Zajedno smo pevali Beatlese „Ob-la-di, ob-la-da“, „Michelle, ma belle…“ i takve stvari.“

U muzici prošao je kroz razne faze:

„Kad sam bio klinac voleo sam strašno Kornelija Kovača. On mi je bio… nije mi bio idol, ali cenio sam ga. Smatrao sam da radi pametne stvari. Posle toga sam voleo ove iz Deep Purple sve zajedno, ali uvek mi je nešto smetalo. Na primer, voleo sam Roberta Planta, ali mi je smetalo što on stalno urla, što malo ne proba da peva na neki drugi način. Pa onda, voleo sam i Led Zeppelin, ali nisam voleo kako svira Džimi Pejdž gitaru. Nego, dopadao mi se neko drugi – Džef Bek, na primer. Ja bih spojio njih i to bi bila dobra grupa, otprilike. I sve tako. Posle sam strašno voleo XTC- oni su mi uvek bili maltene savršeni. Onda, Stranglersi. I kod njih mi je nešto falilo. Nije mi se dopadao klavijaturista zato što je ličio na Džona Lorda. Eto, njemu je idol bio Džon Lord, to je i javno izjavio i stvarno je svirao isto kao on, potpuno isto. Voleo sam i Deep Purple, ali voleo sam i Sex Pistolse… Kada se sve to spoji onda se može videti da sve to nema nikakvog reda. Ova naša sredina uopšte nije zahvalna za tako nešto, kod nas je smešno kad si punker, kad se označiš kao ja sam taj i taj, pripadam tu i tu, toj i toj vrsti, slušam to i to i čitam ovo i ovo – to je smešno. Mada sam ja prošao kroz sve to, ali brzo sam ukapirao da je to glupost. A opet, nikada nisam bio toliko nezadovoljan sobom da poželim da sam neko drugi. Što ne znači da nisam nezadovoljan sobom. Ali, to je neko drugačije nezadovoljstvo.“

Na koncertu Yu rock misije, Marakani, Ekatarineri su prvi put svirali sa novim bubnjarom. Zvuk je bio haotičan i te se svirke više ni ne sećam. Znam samo da mi je Milan, pričajući o novom bubnjaru, rekao da strašno voli Bukovskog i stalno sa sobom nosi po neku njegovu knjigu.

…A njih je izgubio.
Ivan.

Ili Raka. Treći Ivan u Ekatarini za bubnjevima. Više voli da priča o tome kako drugi sviraju, a ne o sebi. Ne voli da govori kada je negde u blizini uključen kasetofon koji treba da zabeleži njegove reči. Ne voli priče za novine. Svirao je sa raznim ljudima: počev od grupe Tvrdo srce i velike uši preko Slomljenih stakala, Električnog orgazma do Ekatarine. Tu je, kaže, našao sebe. Divio se Margiti. Voli Boru Čorbu. Junaci njegove mladosti možda su bili Sveti Sava, Volt Dizni ili Džon Dilindžer, ali nije siguran. Davno ih je, negde, izgubio. Pokušao je jednom pesničkom metaforom da oslika svog junaka. Pa, kaže:

Moj junak je još uvek sa mnom.
Da. Kad je toplo sunce da ne spavam sam.
I pre svega sreća, opuštenost i lagani hod.

Godina je počela „S vetrom uz lice“, uz „Novac u rukama“, „Ti si sav moj bol“, „Stvaran svet oko mene“… Krug onih, koji ih vole, proširio se. Bili su više nego do sada zastupljeni u medijima. Stekli su status muzičkih junaka među onim dečacima i devojčicama koji ih ranije nisu razumeli.  Pre početak prvog, kišnog Ekatarininog koncerta, letos u bašti SKC-a, na platnu u pozadini bine projektovan je najlepsi portret slajd koji sam videla. Neke devojčice, pored, su uzdisale…

NEKE VIBRACIJE
Bojan.

Violinu koju je nekada svirao više nema. Ali, nije zaboravio da svira. Gimnazijske dane pamti i po nekim grupama koje su svirale na školskim žurkama. Bilo je to vreme kada se slušao ska.
Njegova i Mirina priča zvala se Talas. Iz tog vremena ostala je jedna ploča. Onda je krenula Ekatarina i… dalje se zna. Bojan voli da slika, voli Kandinskog i želeo bi da njegov drug Nemanja Zarubica jednog dana postane poznat i priznat slikar, jer je zaista dobar. Junaka je, kao i svi, imao puno. O njima i svom trenutnom shvatanju junaka ima svoj monolog:

„Iskustvo me je dovelo do jednog mišljenja koje je dosta onako… kako bih rekao surovo. Surovo je prema pojmu junaštva uopšte i prema mitovima o junacima. Sve je to neko prepuštanje, neko sanjarenje u pravom smislu te reči. Deca, uslovno rečeno, nezreli ili infantilni duhovi, su ti koji realni život potisnu u neki drugi plan, veruju i uživaju u svemu što je vezano za idole ili junake mladosti. Kad si mlad i kad si klinac i kad imaš svog junaka velika je verovatnoća da ako te neko pita da li bi hteo da budeš takav, kao tvoj junak – bez daljnjeg je da. Znači, tu je poistovećivanje, prisvajanje osobina. Međutim, to ne treba tako. Treba biti svoj u svakom slučaju. A to opet dolazi kasnije, sa godinama. Tako da ja, koji sam imao strašno puno junaka, nemam nijednog primarnog koga bih mogao da izdvojim iznad svih. Imao sam ih strašno puno u zavisnosti od toga šta mi se dešavalo , šta sam saznavao u životu. Uglavnom su mi – dok sam bio klinac, sportisti bili junaci. To je nešto normalno, pošto sam strašno voleo da se bavim sportom, da igram fudbal, najviše. Želeo sam da postanem fudbaler. Uf, voleo sam fudbal najviše. A i fudbal je tad bio mnogo bolji. Strašno sam se palio na Brazilce. I dan-danas ih volim. Francisko Marinjo!

Brazilac koji je igrao u staroj reprezentaciji pre jedno desetak godina. Imao je dugu plavu kosu, zlatnoplavu, ravnu. Igrao je pravi fudbal, ali specifično po meni je bilo to što dok je trčao njegova se kosa tako vijorila da je to bio pravi umetnički doživljaj.

Estetika. Kad on dobije loptu, skako sam dva metra iznad fotelje. Onda su došli junaci iz knjiga. Sećam se, dobio sam, ne znam u kom razredu gimnazije, knjigu “Um caruje”. Debela, filozofska knjiga, izvodi raznih filozofa. Tu sam naišao prvi put na Šopenhauera. Nihilista neki žešći. Ne znam da li me je osvojila bit njegovih misli, njihova poruka ili način na koji je on te misli pokušavao da prenese na čitaoce. Sećam se samo da je imao tako očite, suptilne argumente kojima je dokazivao te svoje nihilističke stavove da sam ja otkidao na to ma koliko je nihilizam negativan. To je period dečaštva kroz koji svako prođe, to je neki međuperiod kada je čovek sklon filozofiranju, kada mu je svemir ogroman, ali i tu, na dlanu. Ne mogu da ti opišem taj osećaj kad potvrdu nekog svog mišljenja nađeš kod nekog afirmisanog čoveka, nekog velikog čoveka. Pa, ispada da je to on , maltene, od mene uzeo ili prepisao neke misli. Onda se oduševim što je takav čovek upotrebio moje misli, ej! I onda smo bliski. Isti. Posebna je i velika priča o profesoru violine koji me je osam godina učio. Njemu sam mogao da se poveravam više nego rođenom ocu. Postojale su neke stvari o kojima sam sa svojim profesorom mogao da pričam, a moj otac nije ni znao da o tome uopšte razmišljam!

Jednom sam ga pitao: profesore, koju vi muziku najviše volite? I čovek je odgovorio: ozbljnu.

Pa, kako? Meni je to bilo strašno čudno, jer sam ga voleo. Kažem: a nikakvu drugu muziku ne slušate, ovu moderniju ili šta ja znam… Kaže: ne. Jao, ja sam bio razočaran. I šta sam uradio?

Sledećeg časa sam doneo ploče: Deep Purple..neki jazz rock…Sećam se da sam doneo onaj live album Deep Purple, „Made In Japan” i molio sam ga da odemo u biblioteku. Pustio sam mu, ne znam, „Lazy”, recimo, i kad su ovi počeli da vriskaju stajao sam ushićen tom muzikom; i, gledajući u njega, očekivao sam da reaguje kao ja – čekao sam neke vibracije. Nasmejao se. Šta da mi kaže kad vidi da sam napaljen neverovatno i sve što može da mi kaže protiv, bilo bi rušenje mog sveta. I razočaranje u njega. Da, eto, to je bio divan čovek. Ja sam mu zadavao žešćih problema. Ono, igram klikere, pa dođem na čas sa prljavim noktima, rukama… On me tera da perem ruke, a ja ne mogu da operem ruke iz tri puta – zavuklo se, ona prljavština. Onda sam bežao sa časova. Ne dođem na čas, on krene kući i vidi me pored nekog drveta. Igram klikere. Violina, maltene, u bari. I on neće da mi priđe, neće da me prekine, nego me pusti, pa mi sutra kaže. Baš je bio divan. A i strašno me je voleo. Bio sam i svetla tačka cele njegove klase.

Profesor Bobić, Vladislav Bobić. Jednog trenutka sam shvatio da bi muzička škola dalje mogla samo da sputava moje umetničke slobode i htenja. Kada sam napustio muzičku školu, moji su smatrali da sam napustio muziku. Umešao se rock’n’roll i sve je počelo potpuno drugačije da se dešava. Prvo moje iskustvo sa rock’n’rollom bilo je u osnovnoj školi i to sa T.Rex, Slade, Sweet – to su bile tri grupe koje su mi bile žešće. Onda su došli Zeppelini i Deep Purple – s tim što sam uvek više voleo Deep Purple.

Mogao bih da nabrojim još hiljadu junaka koji su vezani za deliće moga života, međutim, više bih voleo da pričam o nekom svom stavu prema junacima uopšte. Sada, sa dvadeset šestogodišnjim iskustvom osećam da jedino sam sebi mogu dsa budem junak. Samo to što još toliko imam da poradim na samom sebi i kroz toliko situacija još moram da prođem jeste jedno malo junaštvo. U meni postoji sukob između racionalnog pristupa stvarima i onog što osećam. A kad bih uspeo da osećanjima radim ono što mi glava kaže, to bi bilo divno.

Gledam danas mnoge ljude koji počinju da se bave muzikom, nove grupe i vidim, osećam, znam da početni motiv zbog koga oni sve to rade nije ni ljubav prema muzici, nisu ni pravi umetnički porivi, nego želja za novcem, za slavom. Nisam takav. Primarno mi je da se bavim muzikom, da radim ono što volim, snimam ploče, reprodukujem muziku, pružam je drugima, a oni je slušaju i doživljavaju. Sve ostalo što se posle događa: popularnost, i to da sam ja nekim klincima junak, za mene je samo posledica, nešto što je normalno i ide uz ovaj posao kojim se bavim. Kada je popularnost samo propratna pojava, kada ono što radiš, radiš bez obzira na to što si slavan i kad to radiš isto tako kako bi radio i da nisi poznat, onda je to pravo. Onda si ti čovek čiji su duh i razum na visini zadatka i kroz sve to prolaziš onakav kakav jesi, neokrnjen, neoštećen, i shvatiš da si danas slavan, da će danas devojke da se okreću za tobom, da će da ti zvrckaju telefonom, da će to proći i da, u principu, to ništa ne znači. Ja od svega toga hoću samo sebe, sebe u muzici i svoju muziku.

Vreme sadašnje. Live album koji je snimljen na prva dva koncerta od pet oktobarskih u „Kulušiću” trebalo bi da se poavi sledećeg meseca. Biće to, kako Magi kaže „jako, jako živa ploča”. Ne sumnjam. Jedva čekam da ponovo čujem živu verziju pesme „Jesen”.

Onu, iz Pivare.

Onu, od koje srce zaigra.

Grafička oprema: ZMM, fotografije: Miladin Jeličić Jela