Sa koje god strane pokušamo da mu pristupimo i na koji god način pokušavamo da analiziramo njegovo delovanje, Milan Mladenović se uvek pojavljuje kao neobičan i na mnogo načina vredan čovek i umetnik posebne vrste, čija lična toplina, inteligencija i talenat, u kontekstu njegovog dela, omogućavaju različite uglove posmatranja. Ako želimo da ga vidimo kao pesnika, za to ima osnova u njegovim tekstovima i načinu artikulacije emocija. Ako bismo u njemu želeli da pronađemo odjeke filosofije življenja i stvaranja u veoma specifičnim okolnostima, toga, zahvaljujući njegovom obrazovanju, interesovanjima i načinu izražavanja, takođe ima dovoljno. Ako nam je Milan najzanimljiviji kao muzičar imamo pred sobom vanserijskog autora, pevača i gitaristu, čije se umetničko usavršavanje, uporedo sa ljudskim, kretalo isključivo uvis, po vertikalnoj spirali.

Kao umetnik, Milan Mladenović se možda najupadljivije izdvajao osobenošću talenta, ili, bolje, sklopa talenata, koji je uključivao besprekorno izbalansiranu kombinaciju plemenitosti, muzikalnosti i vanserijske, duboko individualne poetske artikulacije. U svemu što je radio, Milan je neprestano napredovao: bio je sve bolji autor, pevač, gitarista, vođa benda i, svakako, čovek. Kad se tome doda umetnička doslednost najvišeg nivoa, izdvajanje na posebno mesto je logična posledica. Osim talenta i veštine, posedovao je i vrstu bezazlenosti sposobnu da trenutno razoruža i najtvrdokornije cinike, kao i autentičnu, stvarnu ljudsku toplinu i dobrotu. Iz takvog karaktera neminovno je proisticao i plemeniti način upotrebe talenta.

Imao je jedva nešto više od dvadeset godina kad se našao u središtu pank eksplozije, koja je Beograd i Jugoslaviju uzdrmala jednako snažno kao i ostatak muzičkog sveta. Finalna postava Limunovog drveta: Dragomir Gagi Mihailović (gitara), Ivan Vdović (bubnjevi), Koja (bas i vokal) i Milan (vokal, gitara) nastupila je u beogradskom SKC-u aprila 1980, kao predgrupa jednom od inicijalnih pank sastava tadašnje Jugoslavije, ljubljanskim Pankrtima. Praktično odmah posle tog koncerta Gagi se povukao, a preostali trio odlučio je da promeni ime u Šarlo akrobata. Tako je nastao jedan od najneobičnijih i, nesumnjivo, najznačajnijih bendova koje su beogradska i jugoslovenska scena ikada videle.

Nezainteresovani za političku, ali vrlo motivisani da se stave na čelo muzičke revolucije, članovi Šarla akrobate su odmah počeli da „izazivaju nevolje“. S jedne strane momentalno je bilo formirano kult sledbeništvo, ali je zato sa druge besno frktao ne manji broj onih kojima su išli na živce. Malo ko je, pri tom, uopšte nešto razumeo, ali Šarlo je znao šta mora da uradi i upravo to je radio. Žestoka unutrašnja polarizacija bila je u toku od prvog trenutka, ali svest o neophodnosti zajedničkog delovanja nadjačala je lične sile i omogućila potrebnu koheziju. Takav kakav je, sa svojom neukrotivom drskošću, svešću, talentom i doslednošću, Šarlo akrobata je jednostavno morao predstavljati kritičnu masu koja je neprestano pulsirala na ivici eksplozije. Tokom 1980. imali su tri nastupa u SKC-u i još mnogo po malobrojnim, ali ipak postojećim, andergraund prostorima. Sticajem okolnosti, zajedno sa, muzički portpuno različitim, ali ideološki srodnim, bendovima Idoli i Električni orgazam, Šarlo akrobata predstavljao je udarnu snagu nečega što je najpre, u nedostatku boljeg termina označeno kao BAS (Beogradska alternativna scena), a zatim, adekvatnije, samo BG talas, što će uskoro biti oprezno publikovano na danas legendarnoj LP kompilaciji “Paket aranžman” (Jugoton, 1981).

Krajem 1980. u SKC-u je održan poslednji u nizu besplatnih grupnih koncerata, simbolično nazvan Poslednja igra, na kojem su, osim Šarla, nastupili Krvna zrnca, Urbana gerila, Električni orgazam, Butik, Idoli i obnovljena Igra staklenih perli. Šarlo je imao peh sa ozvučenjem i to svakako nije bio jedan od njihovih koncertnih vrhunaca, a sama manifestacija nosila je turoban predznak, jer je njome okončan period „odrastanja u javnosti“. Posle toga, SKC je komercijalizovao svoje programe, a grupe su definitivno krenule različitim putevima.

Šarlo akrobata, Idoli i Električni orgazam već su uveliko probili granice kulta, kad se njihov zajednički album Paket aranžman, u efektnom omotu Branka Gavrića, pojavio u prodavnicama januara 1981. Šarlo je imao četiri numere, dve Kojine (“Niko kao ja“ i “ Mali čovek”) i dve Milanove (“Ona se budi”, koja je već imala hit status na novoj sceni i “Oko moje glave”, do neprepoznatljivosti prerađena pesma Limunovog drveta). “Mali čovek” i “Ona se budi” takođe su objavljene na jedinom singlu Šarla akrobate (Jugoton, 1981).

Pod pojmom „alternativnog“ trebalo bi, barem u rokenrolu, podrazumevati pre svega inventivan i svesno i dosledno istraživački sistem delovanja, sa idejom otkrivanja i izdvajanja ekscesnih ili ponekad ekstremnih elemenata, razgrađivanje postojećih obrazaca i sklapanje novih formi ili jednostavno obogaćivanje već postojećih formalnih okvira individualizovanim sadržajima. Za razliku od obične provokacije, alternativno delovanje sadrži značajan stepen promišljenosti, organizovanosti i svesti o svom položaju, namerama i ciljevima. Pobuna proističe iz nagonske želje za promenom, koja se, u graničnoj situaciji, kad drugog izlaza nema, pretvara u revoluciju.

Iako suštinu većine revolucija čine očajanje i manipulacija, postoje trenuci kad kreacija nadilazi sve ostalo i blista punim sjajem. Mladi beogradski muzičari, među kojima je Milan već zauzimao posebno mesto, nisu imali šta da izgube udruživanjem u najpre neformalne, a zatim sve čvršće bendove. Donekle slično šezdesetim, kad je bilo suštinski važno da nove progresivne ploče stignu u Beograd u pravom trenutku, razgovori, analize i direktno prelamanje uticaja imali su izuzetan značaj. Pank i novi talas po prvi put su institucionisali anarhični individualizam kao komercijalnu kategoriju, omogućivši nezapamćen stepen raznovrsnosti u okviru istog pokreta.

„Najava svega što je došlo u osamdesetim“, primetio je, mnogo kasnije, u vezi sa “Paket aranžmanom” magazin “Ritam” u svojoj retrospektivi ploča na kojima je Milan učestvovao. „Programska kompilacija koja je predstavila stav novih grupa i duh novog vremena i čija se duga senka spušta i danas na sve slične poduhvate. Naš najvažniji album sa raznim izvođačima.“ Jedini album Šarla akrobate snimljen je, po Milanovim rečima, za 35 sati u Studiju 5 PGP RTB, koja je trebalo da bude i izdavač. Posle dugotrajnog odugovlačenja PGP se sasvim povukla i snimke prepustila zagrebačkom Jugotonu, na čijoj etiketi se pod nazivom Bistriji, ili tuplji čovek biva kad… album konačno pojavio.

Neposredno pre njegovog objavljivanja, u maju 1981, Šarlo je nastupio na zagrebačkom Bijenalu umetnosti kao „zagrevanje“ za britanski sastav Gang of Four. Na istom mestu i Milanova sledeća grupa Katarina II, nekoliko godina kasnije, imaće jedan od svojih najnadahnutijih ranih nastupa.
U glasanju kritike u magazinu “Džuboks” Šarlo akrobata i “Bistriji ili tuplji…” proglašeni su, potpuno zasluženo, za najbolju grupu i najbolji abum 1981. godine.

Godinama kasnije, magazin “Ritam” na sledeći način se osvrnuo na Šarlov album: „Ploča koja je promenila sve. Glas Milana Mladenovića bio je nešto što se nije moglo zaboraviti, u svem onom kidanju i valjanju na našoj najprogresivnijoj rok ploči ikada snimljenoj, jednom od istinskih remek-dela domaćeg rokenrola. Ne samo da je ovde sadržano više panka nego na bilo kojoj domaćoj ploči pre ili posle – ovde smo imali, što se često zaboravlja, supermodernu ploču tog svetskog trenutka, stvorenu sa fantastičnim osećanjem za improvizaciju, za agresivnu, ali free svirku, kakvu su samo najtalentovaniji, vizionarski autori pravili u to doba. Reč koja opisuje ploču je: sloboda.“

Posebna linija Šarlove misije bila je otvoreno i dosledno razbijanje konvencija, vezanih ne samo za muziku, nego i njenu prezentaciju. Želja za svesnim i promišljenim otporom predstavljala je jedan od najvažnijih elemenata kohezije suprotnosti koja se na kraju pretvorila u ključnu karakteristiku ovog benda. Kada je dostigla kritičnu tačku, sve je odletelo u vazduh.

U vreme objavljivanja albuma bend je već bio u fazi raspada: osnovan aprila 1980. prestao je da postoji oktobra 1981. Šarlo je bio vrsta benda – ili umetničkog projekta – kod koga silina varničenja među članovima srazmerno brzo dovodi napetost do eksplozivnog vrhunca. Kad jednom sve pređe u crveno, eksplozija je izuzetno snažna, bljesak se vidi iz velike daljine, a prašina se sleže godinama.

Drugim rečima, trio vanserijskih talenata koji ima trojicu vođa jednostavno ne može da postoji. Bar ne previše dugo. Šarlovim raspadom, međutim, gledano sa vedrije strane, ne samo da nije sve bilo izgubljeno, nego je otvoren put za formiranje dva nova velika benda. Milan Mladenović ponovo se povezao sa članovima svoje nekadašnje grupe Limunovo drvo, čime je započeo izgradnju nečega što će uskoro postati Ekatarina Velika (u početku Katarina II). Koja, Šarlov basista, osnovao je inicijalni bass’n’drum duet Disciplina kičme (kasnije Disciplin A Kitschme). Iako više nije bio tu, Šarlo je nastavio da niže dobra dela.
Posle raspada Šarla Milan je u novog grupi Katarina II okupio ljude sa kojima je već ranije sarađivao, uglavnom u Limunovom drvetu: gitaristu Gagija Mihajlovića, basistu Zorana Radomirovića Švabu (jednog od najcenjenijih beogradskih muzičara koji je pre Katarine II svirao u jednoj od postava Limunovog drveta, te bluz sastavu Sporedna stanica i grupi Dr Spira i Ljudska bića, a danas je član Električnog orgazma) i bubnjara Dušana Dejanovića. U inicijalnoj postavi našao se i Vd (bilo je predviđeno da se bavi udaraljkama), koji će, praktično, otići pre nego što je počeo ozbiljno da učestvuje u radu i vratiti se u vreme snimanja debi albuma. Vreme okupljanja bilo je, otprilike, u februaru 1982, a pomenuta postava potrajaće do jula, kad je Dušana Dejanovića privremeno zamenio jedan od najosobenijih bubnjara izraslih iz novog talasa, Branko Kuštrin-Mango (ex Grupa I i Električni orgazam). U postavi Gagi (gitara), Mango (bubnjevi) i Milan (bas), Katarina II je nastupila kao predgrupa Električnom orgazmu na koncertu u Zrenjaninu. U jesen ’82. Dejanović će se vratiti, a u postavi će tada već biti i Margita Stefanović na klavijaturama i basista Bojan Pečar (ex BG 5 i Via Talas).

Imajući na raspolaganju mnogo više vremena za sazrevanje nego što joj je, u krajnjoj liniji, bilo neophodno, grupa je već odavno stajala na čvrstim nogama kad je izašao debi album. Materijal za drugu ploču već je bio uveliko začet u vreme promovisanja prve i boravak u zagrebačkom studiju SIM Ekatarina je, nošena divljom energijom novog bubnjara Ivana Fecea Firčija, te potpuno artikulisanom zajedničkom svešću Milana, Margite i Bojana (uz redovne promene bubnjara, to je postava koja će se najduže održati i na koju se prvo pomisli kad se pomene ime EKV), iskoristila na najplodniji mogući način. Album nazvan imenom grupe, objavljen 1985, ponovo na etiketi ZKP RTV Ljubljana, ostao je zapamćen po kolokvijalnom nazivu “Tattoo”, što je bilo povezano sa jednom od udarnih pesama, ali i total dizajnom u znaku body painta, delom beogradskog umetnika Dušana Gerzića. U odnosu na debi album, to je bilo tamnije obojeno, mističnije ostvarenje i blizu je istine tvrdnja magazina “Ritam” da je reč o „jednom od začetaka darka“ na tadašnjoj jugoslovenskoj sceni.

Kraj 1985. doneo je grupi, između ostalog, jedno od priznanja establišmenta, kome – bez obzira na ozbiljne kasnije komercijalne uspehe – nikada nije potpuno pripadala: video spot za numeru Oči boje meda u režiji Miljenka Derete proglašen je za najbolji u godišnjem izboru TV emisije Hit meseca. Maja iste godine svirali su pred najvećim brojem ljudi u dotadašnjoj karijeri, na grupnom koncertu YU Rock misije (po uzoru na Live Aid) na stadionu fudbalskog kluba Crvena Zvezda u Beogradu: gledalo ih je oko 30.000 ljudi. To je bio i njihov prvi nastup direktno prenošen preko televizije.

Sredinom osamdesetih, Milan i drugi članovi benda pojavili su se u filmovima “Tajvanska kanasta” (1985) i “Crna Marija” (1986), u kojima se čuje i njihova muzika. U ovom drugom (za koji je napisao numeru “Bus Station”, korišćenu kao neka vrsta lajt motiva filma) igrao je muzičara što je, po pravilu, ideja koja retko uspeva i bez sumnje nije bio zadovoljan rezultatima, jer se ova epizoda gotovo nikad nije pominjala u njegovim kasnijim intervjuima.

“EKV live 1986” bio je snimljen 2. novembra 1986 na koncertu u zagrebačkom klubu Kulušić, digitalno miksovan u studiju SIM i objavljen početkom sledeće godine. Lista pesama bila je lako predvidljiva i uključuje praktično sve dotadašnje hitove grupe (nedostaju možda samo “Geto” i “Zaboravi ovaj grad”) raspoređene u odnosu 3:3:5. Sa debi albuma ušle su “Aut”, “Radostan dan” i “Jesen”, sa drugog “Tatoo”, “Modro i zeleno” i “Oči boje meda”, a sa trećeg, “Kao da je bilo nekad”, “Ti si sav moj bol”, “Budi sam na ulici”, “Stvaran svet oko mene” i “Novac u rukama”.

Kao već uveliko etablirana koncertna atrakcija (što je, između ostalog, potvrdio i trijumfalni niz koncerata u beogradskom Domu omladine) sa tri sjajna studijska albuma iza sebe i relevantnom live rekapitulacijom dotadašnje karijere EKV je 1987. promenila diskografsku kuću i od tog trenutka svi njeni albumi nosiće etiketu beogradskog mejdžora PGP RTB (kasnije RTS). Sledeći album „Ljubav”, na kome je za bubnjevima bio Srđan Žika Todorović (tada već profesionalni glumac, ex Radnička kontrola, Disciplina kičme) bio je, posle dužeg vremena, prvi koji je snimljen u Beogradu, u Studiju 5, tokom avgusta i septembra 1987, u koprodukciji same grupe i novog saradnika Australijanca Teodora Janija. Janijevo prisustvo bilo je dragoceno iz više razloga.

Sudeći po rezultatima, Milan i ostali iz grupe su bez mnogo problema pronašli zajednički jezik s njim, postigavši otvorenost u komunikaciji koja, kod talentovanih i dobronamernih ljudi, najčešće završava uspehom. Ekatarina, zapravo, nikada ranije nije imala pravog producenta i uspevala je samu sebe da producira bez mnogo problema, uz pomoć Đorđa Petrovića, na prvom, Vladimira Smoleca na drugom i Dragana Čačinovića na trećem albumu, ali je na prelomnoj ploči, kakva je svakako trebalo da bude “Ljubav”, nepristrasan pogled sa strane bio u najmanju ruku dobrodošao. Posebno ako je kreativan i oslobođen predrasuda kao što je bio Janijev.

Sledeće godine bili su na MIDEM-u u Kanu, najvećem evropskom sajmu muzičke industrije, a sredinom 1990. imali su zapažen nastup na Prvom evropskom bijenalu rokenrola, koji je održan između 9. i 12. maja u Tuluzu, Francuska. Finalna godina osamdesetih počela je, dakle, sa novim, šestim po redu bubnjarem Markom Milivojevićem, koji je kao i petorica prethodnih bio jedan od najboljih među trenutno dostupnima i sposoban da kroz grupu izrazi deo vlastite individualnosti. Marko je u EKV došao iz jednog od najznačajnijih beogradskih bendova Partibrejkers. Njegovim dolaskom sanirana je ozbiljna pukotina nastala posle Todorovićeve odluke da krene drugačijim putem.

Tokom tri prethodne godine grupa je stigla ne samo do vrhunca popularnosti nego i vrhunca kompaktnosti: delovalo je da će konačno moći da se opuste i ne kreću svaki čas ispočetka. U bendovima kakva je bila Ekatarina Velika, zajedništvo, posebno na nivou emocija, bilo je oduvek od vitalnog značaja. Ne zajedništvo u standardnom timskom smislu, već mnogo više kao prožimanje individualnosti na dubljem spiritualnom planu.  U tom smislu, novi personalni gubitak koji je usledio vrlo brzo posle ponovne promene bubnjara predstavljao je možda najozbiljniji udarac koji je grupa u svojoj turbulentnoj karijeri pretrpela. Koliko-toliko oguglao na neprestano menjanje bubnjara, bend ipak nije bio spreman da prihvati odlazak jednog do te mere bitnog „konstitutivnog elementa“ kakav je bio basista Bojan Pečar. Ne računajući inicijalni period (u to doba bavio se istraživanjem pop nostalgije u beogradskom sastavu VIA Talas), Pečar je u Ekatarini bio od samog početka, dajući ključni doprinos pri utiskivanju mnogih važnih delića njihovog mozaika. Njegov odlazak predstavljao je šok od kojeg se bend do kraja karijere nije sasvim oporavio. Niz privremenih rešenja: Miško Plavi (ex VIA Talas, D’Boys, Piloti), Dušan Petrović (ex Playboy), Bata Božanić (ugledni studijski i džez basista), protegao se i na snimanje šestog albuma “Dum Dum” (PGP RTS, 1991), na kome su pored Petrovića i Božanića gostovali Tanja Jovićević (prateći vokal), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh, gitara) i Mitar Subotić (klavijature, mašine). Producent je još jednom bio Teodor Jani.

Beogradski muzičari nisu mogli mirno da gledaju na ono što se događalo. Januara 1992. snimljen je singl sa numerom “Slušaj ’vamo”, čiji je refren glasio Mir, brate, mir. Uradila ga je grupa Rimtutituki koju su, pored Milana Mladenovića, činili članovi Borko, Cane i Anton (Partibrejkers) Gile, Švaba i Čavke (Električni orgazam) i Jovec (ex Električni orgazam), a objavila medijska kuća B92, na etiketi PGP RTS, uz pomoć jednog od najpoznatijih rokenrol novinara Petra Popovića u ulozi urednika. Pesma je obilno korišćena u antiratnoj kampanji, a grupa je trebalo da ima duži život i trajnije dejstvo nego što je na kraju sticajem okolnosti, imala. Rimtutituki je u Beogradu nastupio na kamionu koji je kružio ulicama 8. marta 1992, kao i na uličnom antiratnom koncertu 22. aprila. Za vreme nastupa neko je bacio suzavac pored bine, ali ih to nije omelo da ono što su zamislili izvedu do kraja. Leta 1992. održana su i dva koncerta u Beču, Austrija.

Za razliku od “Dum Dum”, koji je promovisan serijom koncerata u Domu omladine, beogradska promocija “Neko nas posmatra” održana je sredinom novembra u Sava Centru, tada najprestižnijoj dvorani prestonice, čija akademska udobnost je retko bivala narušavana punokrvnim rok koncertima. EKV to nije smetalo da seriji izuzetnih nastupa priključi još jedan na kojem su joj pomogli Goran Čavajda Čavke, bubnjar Električnog orgazma i Miladin Radivojević Miško, bubnjar Plejboja, obojica na udaraljkama, te Tanja Jovićević u već standardnoj verziji jednog od najvećih hitova grupe “Novac u rukama”.

Tri meseca posle objavljivanja “Neko nas posmatra” EKV je imala zapažene nastupe na grupnim koncertima u Pragu i Berlinu, zajedno sa beogradskim bendovima Partibrejkers i Električni orgazam i zagrebačkim sastavom Vještice. Osim toga, Milan i Margita imali su seriju klupskih unplugged nastupa. Novi basista postao je Boško Stanojević Bole, sa kojim se EKV pripremala za nastavak karijere, koji je trebalo da usledi po Milanovom povratku sa, ranije planiranog, kreativnog putovanja u Brazil.

Odlazak u Brazil za Milana je očigledno značio nešto neobično važno na beskrajnom putu samoostvarenja: otišao je u svetlost, da još jednom udahne punim plućima i vrati se ohrabren, oslobođen, pročišćen i spreman za nova velika dela, koja će, nažalost, zauvek ostati da lebde u neizvesnosti. Ono što je sa sobom doneo, međutim, vredelo je i putovanja i povratka. Krajem 1993. najzad je odlučio da ode na mesto za kojim je čeznuo godinama – mesto muzike, spontanosti i radosti kakva se u Evropi, a posebno delu Evrope iz koga je dolazio, teško može sresti. Njegov prijatelj i povremeni saradnik Mitar Subotić-Suba, koji je od 1991. živeo i sa ozbiljnim uspehom radio u Sao Paolu, čekao ga je tamo, deleći nestrpljenje da ideja rođena još krajem osamdesetih i već tada nazvana Dah anđela konačno bude realizovana.

Album “Angel’s Breath”, snimljen u Subotićevom brazilskom studiju uz pomoć dvojice brazilskih muzičara Žoao Parahibe (Joao Parahyba, udaraljke) i Fabia Golfetija (Fabio Golfetti, električna gitara) bio je jasno i vedro ostvarenje, naglašene komunikativnosti, ali u sofisticiranom, duboko doživljenom i individualnom smislu.